Победа „издајника”

Празна је прича да само Срби нису начисто ко су им хероји а ко издајници, док велике државе, које су своје интересе артикулисале и око њих се ујединиле, тобож немају свог „Вука Бранковића”, издајника у име виших интереса. Барак Обама никад није амнестирао Едварда Сноудена, узбуњивача који је, из идеала због којих је Америка некада представљала „светионик слободе”, разобличио злоупотребе америчких обавештајних служби у шпијунажи „обичних” грађана. Али, први човек Беле куће јуче јесте потписао закон којим су америчким безбедносним службама руке барем делимично сапете уместо да им, као досад, само све више бива дозвољено вршљање по евиденцији приватних преписки и разговора сваког Американца који се служи телефоном и компјутером.

Макар до краја живота остао принуђен да се скрива у Русији или некој земљи која се слободом говора хвали мање него његова домовина, за Сноудена је Обамин потпис велика морална победа. Ко год га и даље буде називао издајником противречиће овом признању америчких власти да је време да обуздају свемоћ обавештајаца.

Од свеобухватног надзора, уосталом, Америка није постала нимало безбеднија. Како су потврдиле две анализе у Вашингтону, сви подаци које је Агенција за националну безбедност прикупила о приватним разговорима америчких грађана нису суштински допринели спречавању терористичких напада на домаћем тлу.

Већина Американаца, судећи по анкетама, одавно је схватила да се мешања државе у њихову приватност морају плашити више него новог једанаестог септембра. И то је морална победа за Сноуденово тобожње „издајство”.

У његовом случају је за Америку најпоразније то што он није радикал који је земљу хтео да мења из корена. Годинама послушни шраф система који се све више извртао у своју супротност, Сноуден је желео само да Америку врати њеним идеалима класичне либералне демократије, државе која грађане штити у првом реду од себе саме. Схватио је да безбедносне агенције не одвраћају Американце од употребе кинеских интернет сервера једино зато што се тиме излажу надзору ауторитарне и супарничке силе, него и зато што им је онда теже да сами мотре на њих.

У тренутку када америчка парадигма демократије све више бива под сумњом у остатку света, Сноуден је својој домовини остао вернији од свих који су је бранили ограничавајући у њој слободу. Његова победа је у неком смислу и победа Америке. Само су за сада веома мале шансе да то увиди цела Америка, и да настави да поништава законе који јој омогућују да се понаша као какав диктаторски режим који се плаши сопствених грађана у уверењу да се не сме ослонити ни на чију добровољну лојалност.