Ка еколошкој катарзи

Србија је напокон добила Mинистарство за заштиту животне средине и може се рећи да сви очекујемо радикалне промене у овој области. Обећани су и закони који касне барем пет година, а сам министар обећао је експресно стављање предлога Закона о управљању отпадом у скупштинску процедуру. За очекивање је да ће костур тог новог предлога бити документ који је прошле године већ био у скупштинској процедури. Уколико се то деси Србија ће се још много година затрпавати отпадом.
Када је ОЕБС 2000. објавио документ "Преглед заштите животне средине – закључци и препоруке за 32 земље (1993-2000)" главна примедба нашим суседима Мађарима била је да прописи још нису законски утемељили основни принцип "загађивач плаћа". Колико је важан тај принцип говори податак да је у свим законима и прописима који регулишу питања заштите животне средине у ЕУ и чланицама Уније управо то основни постулат – "загађивач плаћа"!

А ко је то?

Пре скоро 30 година Шведска је као прва земља увела, данас општеприхваћен, појам одговорности произвођача. ОЕБС тај појам дефинише као "финансијску и/или физичку одговорност за производ и после његове употребе од стране потрошача..." Данас, захваљујући политичкој вољи у ЕУ, индустрија је приморана да брине о свом отпаду па произвођачи финансирају сакупљање и рециклажу отпада, док трговачки ланци омогућују купцима да врате употребљене производе.

Другим речима, нови Закон требало би да створи неопходне услове да индустрија у Србији финансира успостављање различитих система за сакупљање отпада, нпр. постављање контејнера у свим местима, постављање посебних кутија у трговинама где био купци могли да враћају употребљене батерије, итд. и да плаћа за сваки сакупљени килограм отпада!

Као пример ћу навести електронски отпад (шпорети, усисивачи, итд.). Прави Закон о управљању отпадом морао би да обавеже произвођаче и увознике електронских апарата да финансирају сакупљање, сортирање, поновно коришћење, рециклирање, итд. електронског отпада кроз чланство у компанији која би то за њих радила, тј. морала по Србији да сакупља ту врсту отпада. Компанија би се финансирала од стране својих чланица/индустрије и продајом сакупљених материјала. Што више отпада (материјала за рециклирање) буде сакупљено, биће нижи трошкови чланства за индустрију.

Прошлогодишњи предлог Закона о управљању отпадом, ма како помпезно изгледао, не само да не пружа законску основу за успостављање горепоменутих система сакупљања отпада, већ не одговара ни стварним потребама у заштити животне средине!

Боље речено наставило би се, у сваком погледу, загађивање и то све више и више. Цео финансијски терет сакупљања отпада је и даље на леђима комуналних предузећа и малих сакупљача. За разлику од Закона о управљању отпадом Републике Српске који би могао да буде добар пример, овај неславни предлог Закона (који као да је писан 60-тих година прошлог века) не пропушта да буде веома детаљан и прецизан када су у питању инспектор и његова овлашћења да казни – сакупљаче отпада!!!

Таквих околности за кажњавање има чак 54 и не треба пуно памети да се претпостави како би то изгледало на терену и ко би од тога имао највећу корист.

За оне којима је финансијски моменат важнији од еколошког треба указати да највећа "greenfield" инвестиција у Србији запошљава нешто мање од 200 људи, док је у Хрватској увођењем система организованог сакупљања отпада отворено 2.100 нових радних места!