Домановић, по други пут међу Србима

На данашњи дан (4/16. фебруар 1873), рођен је Радоје Домановић, наш велики сатиричар, аутор антологијских прича „Вођа”, „Страдија”, „Мртво море”, „Краљевић Марко по други пут међу Србима”, „Размишљање једног обичног српског вола” и многих других. А ове године, 17. августа, навршава се сто година од смрти Радоја Домановића, што је, свакако, велики датум у нашој књижевности.

С Радославом Тилгером, директором Фонда „Радоје Домановић”, разговарали смо о припремама за овај велики јубилеј.

Надају се, каже Тилгер, да ће успети да организују „Сатира фест”, свечану академију и округли сто о делу Радоја Домановића. Све остало је неизвесно.

Милош, отац Радоја Домановића (1873–1908) био је учитељ у селу Овсиште, где се писац родио. У школи је, у учитељском стану, и живео.

Школа у којој је радио и становао отац Радоја Домановића данас је у очајном стању. Кров се обрушио, учитељски стан је закључан и не зна се шта у њему има. Нешто књига и ствари је спасено и однето у градску библиотеку у Тополи, као и пишчева биста која је била у школи.

Фонд „Радоје Домановић” је још пре три године предложио општини Топола обнављање школе у Овсишту. Тилгер тврди да се новац може обезбедити: „Дунав осигурање” и многе друге фирме спремне су да помогну. Завод за заштиту споменика у Крагујевцу спреман је да уради пројекат за обнову школе, јер је реч о културном споменику, који је изграђен у другој половини 19. века. Иако је неких разговора било са представницима општине Топола, до данас ништа није учињено.

У међувремену је саграђена нова школа која носи име Радоја Домановића, а на стару зграду су сви заборавили.

Фонд „Радоје Домановић” је предложио да се школа обнови, да се изграде четири бунгалова и летња позорница и да се у Овсишту одржавају књижевне вечери, камерни концерти, драмске представе, ликовне колоније...

Ове године, када се навршава сто година од смрти великог писца, ваљало би објавити и његова сабрана дела. Тилгер каже да у Министарству културе имају разумевања за њихове акције и да их помажу. Подсећамо да су сабрана дела Радоја Домановића објављена 1928, па 1964. године и да их по књижарама одавно нема.

Али, Домановића би требало објавити и на француском. Кристин Шалуб је одбранила докторску дисертацију о делу Радоја Домановића. Превела је на француски све његове приповетке, али пара за издавање књиге нема.

А Доманoвићев језик је универзалан и добро би га разумели и у Француској, и у Немачкој, и у Америци. Сви имају своје „вође”.

У Фонду „Радоје Домановић” размишљају и о покретању сатиричног часописа, који би излазио тромесечно, као и о едицији у којој би објављивали књиге младих сатиричара.

Надају се и да ће писмо из Тополе, које чекају три године, коначно стићи и да ће се кренути у обнову старе школе у Овсишту, која ће постати још једна значајна тачка на културној мапи Србије.