Трачак наде за повратницу

Доњи Петрић – Стамена, висока, отресита Ката Грујић (74) једина је Српкиња повратница у селу Доњи Петрић, у општини Клина на Косову и Метохији. Расељени Срби кажу да у овом селу није успео организован процес повратка, покушан 2010. године. Зато Ката данас живи сама, али јој комшије помажу.

Пре пет година у овом селу изграђено је седам типских кућа за повратнике, које су одмах по изградњи непознати починиоци делом разрушили. Једну су и запалили, да би се тако зауставио повратак расељених Срба у ово село. Грујићева је село напустила јуна 1999, а вратила се са супругом 11 година касније, када је Дански савез за избеглице почео изградњу њихове нове типске куће. Од тада више није напуштала село. Супруг јој је преминуо фебруара ове године.

Кату на срећу нико не узнемирава, а комшије Албанци и Роми дођу и да помогну кад шта затреба. Попије и кафу са комшиницом, посећују се.

„Живим од пољопривреде. Имам шест хектара земље, а од тога је четири обрадиво, док су два под шумом. Засејем пшеницу, кукуруз, пасуљ. Ту је и башта с поврћем. Плаћам комшијама Албанцима гориво да ми обраде земљу за сетву и жетву”, прича нам Грујићева.

Задовољна је што је ове године расподела семена које повратници добијају од Републике Србије обављена исправно.

„Државни службеник је правилно поступио. Фотографисао је њиве, па онај који је обрадио земљу, тај је добио субвенције. Тако и треба, јер су неки ловили у мутном. Сад им смета то што службеник ради свој посао прописно. Али, за све ове године откако сам се вратила, немам где да продам оно што произведем”, не предаје се Ката ни у позним годинама, жалећи се како пшеницу по ниској цени предају косовским прерађивачима.

Заобиђени су и када је реч о Унмиковом аутобусу који вози за Митровицу. Иде у Видаље и Дрсник, села у којима живе Срби повратници, а Петрић, Дреновац, Дугоњиве и Долац, где такође има Срба попут Кате, нису обухваћени овим превозом. Самим тим, њима је онемогућено да своје производе пласирају у северној Митровици, као што раде остали Срби. Грујићева сматра да су тако повратници у тим метохијским селима постали грађани трећег реда.

„Мој је живот поприлично мученички. Стогодишња шума породице Грујић је посечена. Идем пешке и скупљам грање, па га на леђима вучем кући да бих могла да заложим шпорет и да се зими огрејем. Од Косова сам добила само један мултикултиватор којим обрађујем окућницу. Од српске владе добијам семе и ђубриво, али то није редовно. Друге Србе повратнике наша држава помаже на разне начине, али се ја осећам дискриминисано. Долазила је раније комисија Владе Србије, неки координатори, и рекли су да смо супруг и ја сувише стари. Прекинула сам сваки даљи разговор са њима”, присећа се Грујићева.

Кату је ових дана обишао и син Дејан (1969), који је први пут после 1999. посетио родни Доњи Петрић.

„Ево ме овде после 16 година. Раније нисам долазио, јер само имање не буди у мени жељу за повратком, већ сусрет са рођацима и драгим људима. Знао сам да овде нећу затећи свог брата, јер су њега отели и убили Албанци. Нећу видети ни стрица, који је такође отет и убијен. Нећу више видети ни многе друге које сам познавао. Али, отац је у међувремену умро и мајка је остала сама, па осећам обавезу да јој се више посветим”, открива мучне детаље њихове животне приче Дејан Грујић.

Трачак светла у тунелу су му ипак дале комшије пре два дана, када се вратио у село. Десетак њих, Албанаца и Рома, дошли су да га обиђу и пожеле добродошлицу. Кажу, хоће да им помогну.

„То је прави чин добре воље. Надам се да се сада коначно удаљавамо од оног стања усијаних глава и лудила. Мислим да овде у Доњем Петричу, колико год ситуација изгледала лоше, људи који живе у мајчином суседству не желе свађе. Постоје и изузеци, а то су неки који проблеме праве и самим Албанцима, а не само мојој мајци”, објашњава нам Дејан.

Ката додаје да Србија мора да помогне, али није сигурна шта би поручила расељенима – свако треба сам да одлучи како ће поступити. У Доњем Петрићу је пре рата живело 60 српских породица, са око 250 чланова, међу којима и четрдесеторо ђака. Доњи Петрић су непознати починиоци разрушили 1999, када су минирали и Цркву Свете тројице.