Како Москва дрма кавез санкција

Продужетак европских санкција Русији можда ће ићи теже него када је пре годину дана амерички председник Барак Обама окупио кључне савезнике на задатку кажњавања Русије поводом Украјине, иако се фронт за изолацију Владимира Путина засад још одржава. Американци улажу напоре да тако и остане, али не крију забринутост. Тако јучерашњи „Њујорк тајмс” са извесном дозом чуђења открива како Русија против Запада не ратује само тенковима, артиљеријом и војском него и новцем, идеологијом и дезинформацијама.

Шта је посреди? Догодило се да „тролови” или „ботови” редовно „нападну” „Њујорк тајмс” и оставе стотине негодујућих, критичких коментара на текстове о Украјини или Русији. Догодило се да због представљања друге стране медаље о украјинском рату на друштвеним мрежама – рецимо о снајперској ватри на кијевском Мајдану или погибији цивила у источној Украјини у гранатирањима кијевске војске (о којима се слабо где извештава на Западу) – канадски национални оркестар откаже наступ светски познате украјинске пијанисткиње Валентине Лисице и да део америчке и европске културне елите због тога негодује против цензуре.

Вашингтону и ЕУ се заправо догодило управо оно што су обичавали да раде другима. Обамина администрација и њени европски савезници откривају да дубоко на својој територији, код куће, морају да се боре против Москве: против начина на који она брани своју економију и утиче на европско политичко мишљење.

„Њујорк тајмс” је забринут да би Кремљу могло да успе да  дестабилизује Европску унију, то јест да наруши консензус против „руске агресије”.  

Из западног угла опасност од санкција Русији лежи у томе што би, уколико Москва успе да „одвоји” једну једину чланицу Европске уније, теоретски могла да спречи 25. и 26. јуна обнављање економских санкција Русији, које ће једноставно истећи уколико не буде сагласности свих земаља чланица.

Потпредседник САД Џозеф Бајден упозорио је прошлог месеца да Русија, „док покушава да продрма кавез (санкција), напорно ради на томе да привуче политичке снаге у ЕУ финансирајући и левичарске и десничарске странке широм Европе”. „Председник Путин види такве политичке снаге као користан алат којим ће направити пукотину у европском политичком телу”, рекао је Бајден.

Да ли је то само Грчка, која покушава да скине финансијску омчу с врата, Француска, која не зна шта ће са „мистралима” и кредитом руске банке Националном фронту Марин ле Пен, Мађарска Виктора Орбана, који сваке недеље забоде по један трн у европску пету?

„У погледу руског новца, да, наравно да смо забринути. Јер је јасна стратегија Кремља да покуша да поткупи, да тако кажемо, браћу која могу бити мање или више рањива уочи одлучивања о санкцијама до краја јуна”, био је забринут британски министар спољних послова Филип Хамонд прошле недеље, додавши да „руској пажњи свакако није промакло да је за неуспех потребан само један глас против”.

Оно што највише брине Запад јесте то што су руски утицаји попримили различите облике. На првом месту је зависност од руског гаса и чињеница да онемогућавањем „Јужног тока” „опасност” од заинтересованих јужнобалканских земља није престала. Грчка се бори за нови пројекат гасовода, а то је покушала и Македонија. Амерички аналитичари примећују да руски олигарси држе толико свог новца на Кипру да се ова острвска држава сматра финансијском испоставом Москве.

Много пре кризе у Украјини новац је за Путина постао средство којим покушава да обликује догађаје на Западу.

За неколико година Русија је, у виду владиних спонзорстава, у новине и сајтове уложила новац у 26 земаља (укључујући и „Њујорк тајмс”, тврди овај лист). У скорије време она је предложила проширење своје међународне телевизијске мреже преко које указује на мане Запада.

Ипак, амерички званичници и европске дипломате кажу да су уверени да ће санкције за мање од три недеље бити обновљене на самиту ЕУ у Бриселу. Изгледа да су се госпођа Меркел и Барак Обама о томе већ договорили, а мале земље у ЕУ, рачуна се, свакако неће имати снаге да се супротставе Вашингтону, Берлину и Бриселу.