Јапанска Лејди Гага нова оперска дива

Специјално за Политику

Амстердам – Најчувенија поп звезда, главна протагонисткиња опере „Крај” (”The end”), већ на улазу у зграду Холандске националне опере и балета, пред премијеру на 68. Холанд фестивалу, лично поздравља усхићене посетиоце који се с њом сликају – настају многобројни селфији и групни портрети, и одмах се каче на друштвене мреже.

Њене oчи су велике и плаве, тело је витко, ноге су дуге, а бујна тиркизна мена везана је у две несташне кикице. Обучена је од главе до пете у Луј Витон   моделе које је специјално за њу дизајнирао Марк Џејкобс. Она је узор тинејџера широм света. Бројне тинејџерке у публици имају њену фризуру. На Фејсбуку она има више од два и по милиона пријатеља, на њеном репертоару је више од 100.000 песама које за њу пишу поштоваоци. Она пуни стадионе широм света. Светски је феномен. Она је главна звезда прве „вокалоидне опере”, дела јапанског композитора Кеићиро Шибуја. Дива вечери. Њено име је Хацуне Мику. Лејди Гага Јапана. Али, за разлику од Лејди Гаге, Хацуне Мику није од крви и меса.

Хацуне Мику је виртуелна фигура. „Рођена” је најпре као „први глас будућности” – вокални синтисајзер софтвер који је Crypton Future Media INC изумео за Јамаху, да би одмах потом и потпуно „оживела” у лику 16-годишње девојчице, коју је креирао манга стрип уметник Кеи Гаро.

Њен огроман успех инспирисао је експериментима наклоњеног Кеићира Шибују да трансформише класичну оперу и премести је у радикално нови простор и време. Вокалоидна опера „Крај” је тако прва опера у историји без оркестра и без људског гласа, изведена премијерно у децембру 2012. године у Yamaguchi Center for Arts and Media.. Главни протагонисти су Хацуне Мику и виртуелна креатура помало слична зецу, звана „Животиња”. Једини „живи” извођач на сцени је сам Кеићиро Шибуја који је, иза свог изванредно дизајнираног назовимо га „ди џеј пулта” с клавијатурама, углавном неприметан. Лоциран с десне стране бине овај пулт повремено асоцира и на мртвачки сандук, а ограђен великим, по димензијама и облику благо различитим, геометријски формираним 3Д пројекционим површинама које чине „кулисе”, он као да такође није „са овога света”.

Гледалац је тако 90 минута, од првог до последњег тона, у неком другом свету – виртуелном свету, у коме Хацуни Мику тражи одговоре на питање „Хоћу ли умрети?”. Уз прави ватромет разнобојних, флуоресцентних, СФ анимација и мешавину синтетичких гласова, говора и певања, електронске музике, техно и експерименталне музике, снажних синтисајзера, вечна тема живих бића постаје предмет за размишљање и „пливање” кроз разне стадијуме егзистенцијалних недоумица, заувек 16-годишње девојчице – холограма, која пева о томе да ће је „умирање учинити готово људским”. Текст чији је аутор јапански писац Тошики Окада и који садржи неке занимљиве мисли, на жалост, бива често „потопљен” бујицом слика и звука. А Хацуни Мику и поред свог шарма и умећа које поседује остаје биће без „људске енергије”, без људског даха...  без онога што и у животу и на сцени јесу најважнији покретачи наших утисака и емоција. Очи и уши су свакако током 90 минута, колико траје ова опера – експеримент, у чуду, можда је чак по који гледалац (поготово они млађи) на тренутак и без даха... али срце не може да преузме ритам онога што срца нема. Будућност је свакако већ давно почела, како у животу, тако и на сцени. И то је „Крај”.