Латинка Перовић између две Србије

Скоро није била тако велика гужва у Медија центру на некој промоцији као у среду на представљању књиге „Доминантна и нежељена елита” историчарке Латинке Перовић. Књига је стварана петнаест година, осликава портрете 13 људи, кључних сведока и учесника у последњих 150 година у Србији.

Централно место у књизи припало је Добрици Ћосићу, најважнијем симболу доминантне елите, како га назива Латинка Перовић. Насупрот Ћосића су Марко Никезић, Коча Поповић, Милован Ђилас, Иван Стамболић, Зоран Ђинђић, као припадници такозване „друге Србије”, коју ауторка назива – нежељеном елитом.

Своју књигу представила је и као својеврсну збирку портрета људи које је познавала и у чијим животима је учествовала, али са жељом да их прикаже као актере историје и да сачува сећање на њих „као на врсту путоказа, а не уточишта”.

И сам портрет ауторке једнако је интересантан као и њени јунаци. Од најмоћније жене у Југославији, секретара Централног комитета Савеза комуниста Србије и најближег сарадника Марка Никезића, до играча којег је Тито прогласио непожељним у свом тиму због анархолиберализма, она је данас најчешће у јавности представљена као припадница „друге Србије”.

У интервјуу за магазин „Недељник”, каже да скоро никад не употребљава ту синтагму „друга Србија” и да је за њу српско друштво једно, али да у њему постоје различите тенденције.

Својим ставовима често узбурка јавност, па је тако доспела на листу „30 највећих србомрзаца”, за коју пред судом одговара председник организације СНП „Наши” Иван Ивановић.

Појединци су Латинку Перовић називали и „мајком нације”, а она о томе за „Недељник” каже:

„То је већ била једна злоба. То је дошло из те паланачке злобе, злурадости. Срби још и могу да пристану на оца нације, али на мајку нације – никако. Још увек”.

Латинка Перовић је изненадила јавност када је после деценијског уздржавања од политике подржала Либерално демократску партију (ЛДП), односно коалицију „Преокрет”. Тај потез у поменутом интервјуу објашњава овако:

–Та странка је била на трагу идеја Зорана Ђинђића. Сматрала сам да је у Србији, где је увек танка либерална традиција, таква партија нужна, да има проценат у бирачком телу које има право на легитимацију. Ценила сам тај реализам, отклон од националистичких претензија и покушај споразума са земљама у региону. Ценила сам реалност у односу према Косову. Препознавала сам представнике ЛДП-а по толеранцији, вредностима, по поштовању супротног мишљења. А онда је наступила смртоносна криза. Она се десила у кампањи за последње изборе. Тада је Српска напредна странка изашла са програмом европске интеграције.ЛДП није могао то да не подржи, али мислим да није могао да се са тим идентификује и да изгуби свој идентитет. Мислим да је била веома погрешна стратегија по сваку цену ући у владу. Ако уопште разумете парламентаризам, јасно је да сте остали испод цензуса. Како онда можете да претендујете на учешће у влади? Слабост ЛДП-а, а и свих осталих партија, јесте одсуство демократичности и расправе. Разни људи су пролазили кроз ЛДП, удаљавали се и пропуштена је прилика да се са њима разговара, да се чују и њихови разлози. Све је водило до врха партије и одлучивања једног човека. То је погубно не само за ову партију него за све – прича Латинка Перовић, очигледно мислећи на лидера ЛДП-а, Чедомира Јовановића.

У истом интервјуу дала је и мало упутство за добро вођење државе, подсећајући на три принципа кнеза Михаила Обреновића: владавину закона пред којим су сви једнаки, звање према знању и да политички противник није непријатељ.

– То је основа за истинску модернизацију Србије. Где се налазе данашњи политичари треба гледати према томе. Мислим да тај ниво још није достигнут – оценила је позната историчарка.

Говорећи о Александру Вучићу, рекла је да он мора јасно да формулише за шта тражи подршку елите.

– Елита неће подржати њега лично. Не може човек да превиди помирења која су дошла у односу према Косову, у односу на немешање у јединство Босне и Херцеговине, не може се занемарити напредак у дијалогу Албанаца и Срба. Врло је важно да имате политичара који схвата нужност тих промена, али је то увек резултат много више околности него што на први поглед изгледа. Сигурно да, судећи према ономе што пишу економски новинари, они охрабрују та померања у економским реформама. Остаје сфера политике, остаје питање друштва, питање институција, питање медија и на крају слободе у најширем смислу. Наравно да је некада друштво заинтересовано да да мандат појединцу на једном питању, не мислећи на друга питања. Већ смо то видели са Милошевићем. Српско друштво је Милошевићу дало мандат да реши питање Косова, а он је тај мандат проширио на све остале сфере. Морамо бити врло осетљиви на аутократске тенденције, да се не би осујетили покушаји самог друштва да се другачије организује и да на други начин утиче на политику и институције. Мислим да смо у конфузији. То је права драма земље. То је питање њене будућности. Срби се данас индивидуално интегришу у Европу, налазе тамо своје место, а питање је ко остаје овде. Остају стари, полуписмени, необразовани, а то је онда хумус за национализам и за конзервативне идеологије и безнадежно унутрашње затварање. Врло су опасне те ауторитарне тенденције које у име напретка у одређеном плану који је неизбежан – као што је случај са економијом – траже мандат за заустављање процеса на другим пољима, пре свега у области права, људских права, слободе медија. То су неодвојиве ствари. У том смислу ми се чини да данас постоји конфузија –констатовала је Латинка Перовић у интервјуу.