Европа је била његов дом

У ноћи између 5. и 6. јуна престало је да куца великодушно и штедро срце академика Драгана Недељковића, познатог професора Универзитета у Београду, Бордоу, Паризу. Својом неуморном делатношћу научника и хуманисте, професор Драган Недељковић је стекао глас и углед једног од водећих слависта и компаратиста 20. века. Његова реч, одјекивала је не само широм некадашње Југославије, него и на универзитетима на свих пет континената од Јужне Кореје до Америке. Као космолитски интелектуалац, вођен је идејом Доситеја: „Идућ учи, у векове гледај”! То је било његово животно гесло и идеја водиља којом се доследно руководио и пожртвовано и верно јој служио.

Универзитетску каријеру је започео на Светској књижевности у Београду, заједно са славним професором Војиславем Ђурићем, а завршио је као професор емеритус Универзитета у Нансију, где је био дуги низ година шеф Катедре за славистичке студије. Професор Недељковић је један од ретких српских научника који је стекао титулу двоструког доктора наука: одбранио је универзитетски докторат о Ромену Ролану и Штефану Цвајгу на универзитету у Страсбуру и, касније, државни докторат на Универзитету у Бордоу, код славног француског научника Робера Ескарпија. Заслуге за вишегодишњу универзитетску активност донеле су му француско држављанство.

Но, тај велики космополита и духом убеђени Европејац био је својим идеалима и хуманистичком настројеношћу пример грађанина света. Европа је била његов дом. Подједнако је био код куће у Аризони, Паризу, Венецији, Москви, Прагу, Варшави, Египту, Минхену... Свуда је наступао као сејач идеја. Најбоље је говорио на француском и на руском језику. У европским и светским научним круговима сматран је и цењен за најбољег познаваоца и тумача дела Михаила Шолохова. Главно тежиште интересовања и истраживања био је златни и сребрни век руске књижевности. На Западу се афирмисао и био признат као један од најауторитатвнијих зналаца руске књижевности и руске теософске мисли. Започео је као предани толстојевац, а завршио је у сферама Достојевског.

На његовим књигама: „Универзалне поруке руске књижевности XIX века” (Н. Сад, 1973), „О Тихом Дону Михаила Шолохова” (Сарајево 1967/ Рума, 2002), „Ка обећаној земљи – огледи о имагинацији руских песника XX века” (Београд, 1974), „Моћ и немоћ књижевности” (Н. Сад, 1996) и „Велико доба руске књижевности” (Београд, 2011), васитаване су десетине генерација на универзитетима у целој Југославији.

Његова реч је увек била добронамерна, интонирана као упозорење, али универзално разумљива. Као писац, беседник и моралиста неуморно је проповедао и добрим делима демонстрирао доброту као највише начело мудрости. Држао се гесла Достојевског: „Што сам више Рус, тим више сам Европејац”. И заиста, био је до сржи свога бића одан идеалу праведности. Али не мање посвећен и лепоти писане речи, живом дејству усмене речи и свим видовима уметничке лепоте од музике до архитектуре.

Поред значајног научног и литерарног опуса, професор Недељковић је посејао и многе друге трајне плодове на пољу наше науке и културе. Из његове школе је потекла не мала поворка професора, писаца, доктора наука, магистара, којима је он служио као узор и светао пример, увек међутим бескрајно скроман – будући свестан величине задатка. Држећи се завршних речи „Сеоба”, често је понављао као свој најдубљи вјерју пред лицем смрти: „Смрти нема – сеоба има”.