Evropa je bila njegov dom

U noći između 5. i 6. juna prestalo je da kuca velikodušno i štedro srce akademika Dragana Nedeljkovića, poznatog profesora Univerziteta u Beogradu, Bordou, Parizu. Svojom neumornom delatnošću naučnika i humaniste, profesor Dragan Nedeljković je stekao glas i ugled jednog od vodećih slavista i komparatista 20. veka. Njegova reč, odjekivala je ne samo širom nekadašnje Jugoslavije, nego i na univerzitetima na svih pet kontinenata od Južne Koreje do Amerike. Kao kosmolitski intelektualac, vođen je idejom Dositeja: „Iduć uči, u vekove gledaj”! To je bilo njegovo životno geslo i ideja vodilja kojom se dosledno rukovodio i požrtvovano i verno joj služio.

Univerzitetsku karijeru je započeo na Svetskoj književnosti u Beogradu, zajedno sa slavnim profesorom Vojislavem Đurićem, a završio je kao profesor emeritus Univerziteta u Nansiju, gde je bio dugi niz godina šef Katedre za slavističke studije. Profesor Nedeljković je jedan od retkih srpskih naučnika koji je stekao titulu dvostrukog doktora nauka: odbranio je univerzitetski doktorat o Romenu Rolanu i Štefanu Cvajgu na univerzitetu u Strasburu i, kasnije, državni doktorat na Univerzitetu u Bordou, kod slavnog francuskog naučnika Robera Eskarpija. Zasluge za višegodišnju univerzitetsku aktivnost donele su mu francusko državljanstvo.

No, taj veliki kosmopolita i duhom ubeđeni Evropejac bio je svojim idealima i humanističkom nastrojenošću primer građanina sveta. Evropa je bila njegov dom. Podjednako je bio kod kuće u Arizoni, Parizu, Veneciji, Moskvi, Pragu, Varšavi, Egiptu, Minhenu... Svuda je nastupao kao sejač ideja. Najbolje je govorio na francuskom i na ruskom jeziku. U evropskim i svetskim naučnim krugovima smatran je i cenjen za najboljeg poznavaoca i tumača dela Mihaila Šolohova. Glavno težište interesovanja i istraživanja bio je zlatni i srebrni vek ruske književnosti. Na Zapadu se afirmisao i bio priznat kao jedan od najautoritatvnijih znalaca ruske književnosti i ruske teosofske misli. Započeo je kao predani tolstojevac, a završio je u sferama Dostojevskog.

Na njegovim knjigama: „Univerzalne poruke ruske književnosti XIX veka” (N. Sad, 1973), „O Tihom Donu Mihaila Šolohova” (Sarajevo 1967/ Ruma, 2002), „Ka obećanoj zemlji – ogledi o imaginaciji ruskih pesnika XX veka” (Beograd, 1974), „Moć i nemoć književnosti” (N. Sad, 1996) i „Veliko doba ruske književnosti” (Beograd, 2011), vasitavane su desetine generacija na univerzitetima u celoj Jugoslaviji.

Njegova reč je uvek bila dobronamerna, intonirana kao upozorenje, ali univerzalno razumljiva. Kao pisac, besednik i moralista neumorno je propovedao i dobrim delima demonstrirao dobrotu kao najviše načelo mudrosti. Držao se gesla Dostojevskog: „Što sam više Rus, tim više sam Evropejac”. I zaista, bio je do srži svoga bića odan idealu pravednosti. Ali ne manje posvećen i lepoti pisane reči, živom dejstvu usmene reči i svim vidovima umetničke lepote od muzike do arhitekture.

Pored značajnog naučnog i literarnog opusa, profesor Nedeljković je posejao i mnoge druge trajne plodove na polju naše nauke i kulture. Iz njegove škole je potekla ne mala povorka profesora, pisaca, doktora nauka, magistara, kojima je on služio kao uzor i svetao primer, uvek međutim beskrajno skroman – budući svestan veličine zadatka. Držeći se završnih reči „Seoba”, često je ponavljao kao svoj najdublji vjerju pred licem smrti: „Smrti nema – seoba ima”.