Први „самит” беба из епрувете

Ваљево,Дивчибаре – Један од најлепших догађаја минулог викенда у Србији десио се на Дивчибарама. На овој маљенској лепотици одржан је први „самит” ваљевских принова, зачетих у Центру за вантелесну оплодњу у Ваљеву. На дводневном дружењу, уз размену искустава и стручна саветовања, окупило се 18 парова са 26 беба пристиглих из: Београда, Чачка, Краљева, Бајине Баште, Пожеге, Лучана, Љига, Мионице, Уба, Пожеге, Тршића и Ваљева.

Идеје о отварању центара за вантелесну оплодњу, по неписаном правилу, како је окупљенима казао др Давор Живковић, резервисане су за веће градове и клиничке центре. Међутим, Ваљево је показало да и терцијарне здравствене установе могу имати своје одрживе високозахтевне пројекте и амбиције. Уз највише стандарде предвиђене за ову делатност, едуковане стручњаке и опрему, при Општој болници у овом граду званично од 2012. године ради Центар за ВТО. У њему су рођене 54 бебе, а очекује се да до краја године тај број порасте не 100 принова. У овом центру на свет је дошла и прва беба из замрзнутог ембриона, чиме је направљен још један крупан искорак ка пуној афирмацији ове установе. Учесницима дружења било је жао што је са скупа изостао др Бранко Будимировић, водећи стручњак и идејни творац Центра, али управо због држања корака са светом он је био у Португалији, на значајном семинару о хуманој репродукцији. Улогу домаћина преузела је Зорица Бојичић, мајка малог Луке, прве бебе рођене инсеминацијом у ваљевској болници, која је руководилац удружења „Да се нови живот рађа”, чија је улога да промовише рад Центра и приређује акције за прикупљање материјалне подршке, пре свега када је реч о отплати на лизинг купљене опреме и стварању што повољнијих услова за ове медицинске третмане.

Пред вилом Милана Пламенца на Дивчибарама, коју је бесплатно уступио родитељима и њиховим бебама, могли су се видети необични призори. Јована и Слободан Димић из Београда пажљиво су у наручју држали шестомесечне близанце Андреја и Давида.

– Ја сам на једном форуму прочитала пуно похвала на рачун Центра у Ваљеву и договорила се са супругом да потражимо њихове услуге. Од почетка свису били љубазни и професионални и млади тим се максимално трудио да нам изађе у сусрет.Ми смо сада пресрећни родитељи и у знак захвалности, поред осталог, препоручили смо Ваљево неколицини пријатеља који желе да се остваре као родитељи – каже Јована, која иако је штакама због поред повреде ноге, није хтела да пропусти да се поново сретне са особљем Центра и другим познаницима с којима су делили исте стрепње и очекивања.

Из Београда су на Дивчибаре с близанцима Теодором и Исидором дошли Срђан и Маја Деримановић. И њих двоје, иначе здравствени радници у стоматологији, нису штедели речи хвале заЦентар у Ваљеву и очекују да ће ова установа врло брзо скренути додатну пажњу на себе, пре свега због стручног и успешног рада.

Рајко Степановић, пољопривредник из мионичког села Вироваца, колико је чврсто држао у наручју деветомесечног сина Јакова, истовремено се трудио да га види и упозна што више учесника овог дружења и представника медија. Поред тога што је првенац, истовремено је прва беба која је у ваљевском центру рођена из замрзнутог ембриона. Рајко додаје да имају још четири замрзнута ембриона и, када дође време, потрудиће се да Јаков добије брата или сестру.

Само неколико корака даље, озбиљног израза на лицима, у колицима су седели Гаврило и Лола Ковачевић.

– Упознајте их, они су први близанци из Ваљева рођени из епрувете у свом граду. На њих смо супруг Миломир и ја чекали 16 година и, захваљујући сјајном тиму Центра за вантелесну оплодњу, испунила нам се жеља и остварили снови – каже Мирјана Ковачевић, мајка првих ваљевских близанаца из епрувете.

У наручју горостасног пољопривредника Влајка Стојковића, из мионичког села Ђурђевца, мирно је седео и радознало гледао петомесечни син Александар. Влајко и супруга Слађана на њега су чекали 17 година. Пре тога су, каже, ишли на прегледе у приватној режији, али све се завршавало безуспешно, уз високе трошкове.

На крају су дошли тамо где треба, где се пита струка и наука и сада њиховој срећи нема краја. Влајко нам објашњава да, иако се од њега очекивало да за викенд буде на комбајну због сетве јечма, он је све одложио да би дошао на поновни сусрет с пријатељима из Центра за ВТО. Каже, кад је он на свог наследника првенца могао да чека скоро две деценије, нека се јечам притрпи два дана.