ТРУБЕ, КАЈСИЈЕ И ЕВРОПА

Из највеће дубине национално надахнуте душе Српско национално веће (СНВ) северног дела Косова и Метохије оспорило је као немогуће резултате истраживања које је за потребе Канцеларије Владе Србије за придруживање Европској унији урадила агенција за испитивање јавног мњења "Стратешки маркетинг".
Како пише у јучерашњем броју "Политике", СНВ тврди да је реч о чистом фалсификату и да је натегнут резултат по коме би 71 одсто грађана Србије оптирало за приступање земље Европској унији, чак и кад би ЕУ признала независност Косова.

Прозвани, Тања Мишчевић, директорка канцеларије, и Срђан Богосављевић, директор поменуте агенције, тврде да је узорак испитиваних валидан, односно репрезентативан и критичарима нуде да их упознају с резултатима и методологијом, што ове, мислим, није импресионирало.

Опште је место да се не прихватају чињенице које се косе с људским уверењем. И мене је изненадио овако висок постотак евроентузијазма, поготово што се, у ововековној бици за Косово, поново игра на карту националне контракције, грчења у свој гуњ, у се и у своје кљусе, плус Русе, а у чему се готово унисоном реториком такмиче политичари, друштвена елита, укључујући и цркву, док медији асистирају у ономе што се овде зове праведном борбом за српску ствар, те су усамљени они гласови у јавном говору који би оспоравали или, барем, релативизовали ту актуелну политику.

Ретко бива да ставови јавног мнења не одсликавају доминантне тонове јавног говора, али, гле чуда, то се, кад је реч о Европи, упорно догађа што потврђују испитивања у дужим серијама различитих агенција, а као апсурд се цитира и податак да је и током бомбардовања Србије становништво већински било опредељено ка европским интеграцијама.

Не бих да се овај текст схвати као похвала народној памети, оној врсти уображености испољеној у вицевима где Србин увек надмудри Француза и Американца, али толико одолевање свим патетичним разлозима да будемо већи Срби него икад, сведочи о једној врсти рационалности, под условом да сва та истраживања нису, збиља, фалсификат народне воље.

Тако су и мештани у црно завијеног Јабуковца протестовали поводом проповеди владике Јустина на сахрани девет жртава махнитог убице због тога што је владика рекао да је то последица околности што наши у дијаспори прихватају "туђе богове и културу". Мештани села из оног краја Србије где се гастарбајтовање, као нека врста заната, већ пренело с дедова на унуке, лако су препознали одакле ветар дува и тешко да ће за несрећу разлог пронаћи у мањку православља у њиховим срцима, те недоступност моралних подука Николаја Велимировића, које је тешко набавити у минхенским библиотекама.

Да ми опрости владика, сељаци су видели да "лупа као Максим по дивизији" па није немогуће и да се на ширем плану, о коме сведочи истраживање јавног мнења, јасно разграничава шта је то проповед, у смислу пропаганде, па била она државна или црквена, а шта се у стварности догађа, укључујући ту и потребу људи да буду део европске породице, плус свест да без Европе нема ни решавања косовског питања, овако, онако или некако – треће.

Нешто слично видећемо ових дана и у Гучи где је, напрасно, у складу с овим тренутком, забрањено да се труби "Шоте, море Шоте..." с објашњењем да је та песма свадбени дар албанског ирeдентисте тој Шоти, као и да се "изводи трбушни плес". Оно прво ће да прође, али ово друго никако.

Шта ће да играју они који се попну на столове? Неће ваљда да танцују "моравац" на плочи "метар са метар". Хоћу рећи да се навике, очекивања и понашање људи, сасвим природно, разликују од проповеди о очекиваном понашању и наредби о понашању – па радило се о танцању на столу или европским интеграцијама.

Сретни народи били су суочавани с мање изазова. Аустријанци су, на пример, приликом уласка у ЕУ, инсистирали да и даље говоре мaрилe а не априкосе, што су два немачка израза за кајсију.

Ми оптирамо између два стања косовске државности, али сама тежина избора још не значи да је "Стратешки маркетинг" фалсификовао резултате. Увереност СНВ да је то баш тако једнака је чврстој владикиној вери да је неко убио деветоро људи зато што је прихватио "туђег бога" и веровању да се у Гучи неће трести стомаком и стражњицом. 

Главни уредник недељника "Време"