Обама намерно руши Израел

Оно што је ферментирало годинама а пре пет месеци избило на површину, сада је ескалирало: председник Барак Обама отворено је оптужен да је окренуо леђа Израелу и да је од уласка у Белу кућу свесно кварио односе два стратешка савезника.

Када то каже бивши израелски амбасадор у САД Михаел Орен, који је у Вашингтону службовао од 2009. до 2013, онда његове оцене треба прихватити као несумњиво кредибилне.

У тексту под насловом „Како је Обама напустио Израел”, објављеном у „Волстрит џорналу”, Орен каже да су и Обама и израелски премијер Бенјамин Нетанијаху – који су преузели власт 2009 – правили грешке које су штетиле међусобним односима, али да их је амерички председник правио „намерно”.

Сукоб између двојице јавно је ескалирао у фебруару, када је Нетанијаху, противно свим протоколима, прихватио позив републиканаца да говорницу Конгреса искористи како би упозорио на опасности америчког споразумевања са Техераном о иранском нуклеарном програму.

Обама није прикривао незадовољство што је Израелац пристао да дође у посету о којој Бела кућа није била обавештена и, још више, да отворено минира његов дипломатски пројекат.

Амбасадор Орен признаје да је то била Нетанијахуова свесна грешка, али да је и она била изнуђена Обаминим претходнима понашањем.

Иако Орен констатује да Обама „никада није био антиизраелски”, што потврђује развој војних односа и сектора безбедности, остаје главна замерка, с којом ће се данас у Израелу сложити многи, да је Обама прекршио два златна правила: избегавање изношења неслагања у јавност и обећање обе стране да се неће међусобно изненађивати променама политичког курса.

Обама је током првог сусрета са Нетанијахуом маја 2009. својим захтевом за потпуни мораторијум градње прекршио правило „без изненађења”. То је потврдио и наредног месеца када је одржао говор у Каиру а да претходно са садржајем није упознао израелског премијера.

Обама и Нетанијаху преузели су команде својих држава 2009. и од тада су не једном односе стављали на испит. Американац је притискао и попуштао покушавајући да Израелца убеди да одустане од градње илегалних јеврејских насеља на Западној обали, што је једна од главних препрека за обнављање мировних преговора са Палестинцима.

Орен је убеђен у Обамин пропалестински став. Подсећа да је шеф  Беле куће маја 2011. после четири деценије направио заокрет америчке спољне политике и подржао идеју да границе Израела и будуће палестинске државе прате границе пре рата 1967, уз одређене размене територија.

Потом је „запрепастио” Израел понудом да подржи истрагу Савета безбедности УН о јеврејским насељима, или подршком напорима Египта и Турске да се разоткрију нуклеарне тајне Израела.

Орен пише да Обама од Палестинаца није тражио ништа, упркос чињеници да је палестински председник Махмуд Абас „прекршио сва своја обећања… а никада није платио цену”.

Круна „изненађења” јесте Обамино покретање тајних преговора са Ираном, о чему Нетанијаху у старту није знао ништа, и председников став да војно решење – могућност бомбардовања Ирана о чему се у Јерусалиму говорило – неће решити иранску претњу.

Обама је још јула 2008, када је као кандидат кружио од палестинске Рамале до израелског Сдерота, нервирао Израелце најавом да ће, уколико буде изабран, прихватити да без предуслова покрене разговоре са Ираном чији је тадашњи председник Махмуд Ахмадинежад позивао да Израел буде „збрисан са мапе света”.

Потом су стигли сигнали америчког отопљавања према Ирану, што је у Израелу изазвало буру незадовољства јер се сматра да режим у Техерану представља „егзистенцијалну претњу” јеврејској држави и да ајатоласима не треба веровати када тврде да немају амбицију да произведу атомску бомбу.

Обама, на чије су погледе у младости утицали либерални Јевреји Чикага, на Израел гледа кроз призму либерализма, док оптику Нетанијахуа чине безбедност и сила. Обамина схватања никада се нису уклапала у милитантне ставове Нетанијахуовог Ликуда.

За антагонизам према Нетанијахуу, закључује Орен у књизи „Савезник” која ускоро излази из штампе, умногоме су криви амерички либерални Јевреји и амерички новинари јеврејског порекла, попут Томаса Фридмана из „Њујорк тајмса”, који су у покривању Израела користили приступ двоструких стандарда. „Присуство толико Јевреја у штампи и на екранима ретко значи подршку Израелу”, пише Орен. „Управо је супротно чест случај, јер неки амерички новинари Јевреји машу својим јеврејством као акредитивом за критиковање Израела.”