Трулеж изнутра

Често сам пишући за „Политику” помињао Велику Плану, не толико због вишевековног порекла својих предака колико због болног сазнања да наша лепа Србија, као оболело стабло или матичњак, некако пропада – изнутра! Од око двеста српских општина једва да је покоја забележила прираст становништва а, не дао бог, као да нас Албанци прогањају, такорећи нема вароши у Србији где се број апотека није изједначио с бројем пиљарница, а на стотине породичних палата и локала чак и у најужем центру окитило се злослутним таблама: „Кућа на продају”, „Локал за издавање или продају”...

Немац хер Тенис досетио се, и то после више од стотину лета, да је Србија душу дала за тов свиња, Арапи бацили око на овце и говеда. А давне 1880. баш у Плану стигла је велика страна инвестиција: хер Шумахер и хер Шојс саградили су огромну – подвлачимо – индустријску кланицу, и то са железничким колосецима, дизел моторима за водоснабдевање и сл. Пресудна је, наравно, била сировинска база Великоморавља, саобраћај, незапослено ситно сељаштво. Где има воде и хране има и пернате живине, па ниче – опет „Шваба” – Клефишова живинарска кланица, затим перјара, и Плана од великог села постаде варош! Около фарме, цвета извоз „брендираних” деликатеса Made in Plana.

Хер Тенис би да улаже у свињогојство – можда је учио српску историју и зна да је још Велики Милош згртао дукате извозом свиња. Али, у тој новој причи данас нема Плане: кланице и перјара су мртви, а млади Плањани ветеринарске струке све више лече маце и шишају куце у Београду.

Зашто наша Србија мора да „трули изнутра”? Па зато што смо разградили бедеме Београда и још понеког болесно амбициозног тобож велеграда. Трпимо хирове невремена јер смо, и поред силних хидро и грађевинских урбанистичких агенција, завода и управа (са законским овлашћењима) дозволили да чак милион и по што кућа што економских објеката подигне где ко и како хоће! Кажу да су радиле дојче марке, швајцарци и сл. Наравно, за то је одговорна, као и увек у Србији, држава! Од ње се очекује да надокнађује штете, а и да заинтересоване за разноразне „менаџменте”, „туризмологију” и којешта друго, иако непотребне – запосли!

Прошетао сам се улицама свог плањанског детињства и побројао куће, малтене палате – без наследника. Од стотину једва да ће неко претећи у трећини. Категорије: „неожењен – неудата”, једно дете, млади или отишли или се спремају да постану Београђани... Још у 19. веку француски научници пишу о Србији као аграрно „пренасељеној земљи”. Велика Плана је за последње две деценије „краћа” за више од пет хиљада радних места и, наравно, пошто од три кланице ниједна више не постоји, млади Плањани, ако нађу посао – иду у Београд...

Има ли, да запитамо стручњаке дендрологе, лека за Поморавље, Шумадију, Крајину, ерски и гребићки крај и друге вилајете? Некад су бујали „растови” оријаши, а сад кржљају породична стабла и све се гласније чује: „Како да рађаду кад немаду пос’о, куј ће да издржава децу на ово време!” Да ли они што, како би Вук рекао, „крмаче” толике године „стратегије одрживог развоја” чују глас Србије оболеле „изнутра”, заптивени и у тапацираним кабинетима? Српски народ, особито онај млади, има право да живи боље, па и да перспективу види и дуж три Мораве, Подунавља, на Старој планини, да остане на прадедовским темељима али – може ли, ако нам је важнији Београд на води од Великоморавља, а Стару планину гледамо само кроз скијање, пиротски сир и јагњетину за оно мало туриста?

Књижевник