Trulež iznutra

Često sam pišući za „Politiku” pominjao Veliku Planu, ne toliko zbog viševekovnog porekla svojih predaka koliko zbog bolnog saznanja da naša lepa Srbija, kao obolelo stablo ili matičnjak, nekako propada – iznutra! Od oko dvesta srpskih opština jedva da je pokoja zabeležila prirast stanovništva a, ne dao bog, kao da nas Albanci proganjaju, takoreći nema varoši u Srbiji gde se broj apoteka nije izjednačio s brojem piljarnica, a na stotine porodičnih palata i lokala čak i u najužem centru okitilo se zloslutnim tablama: „Kuća na prodaju”, „Lokal za izdavanje ili prodaju”...

Nemac her Tenis dosetio se, i to posle više od stotinu leta, da je Srbija dušu dala za tov svinja, Arapi bacili oko na ovce i goveda. A davne 1880. baš u Planu stigla je velika strana investicija: her Šumaher i her Šojs sagradili su ogromnu – podvlačimo – industrijsku klanicu, i to sa železničkim kolosecima, dizel motorima za vodosnabdevanje i sl. Presudna je, naravno, bila sirovinska baza Velikomoravlja, saobraćaj, nezaposleno sitno seljaštvo. Gde ima vode i hrane ima i pernate živine, pa niče – opet „Švaba” – Klefišova živinarska klanica, zatim perjara, i Plana od velikog sela postade varoš! Okolo farme, cveta izvoz „brendiranih” delikatesa Made in Plana.

Her Tenis bi da ulaže u svinjogojstvo – možda je učio srpsku istoriju i zna da je još Veliki Miloš zgrtao dukate izvozom svinja. Ali, u toj novoj priči danas nema Plane: klanice i perjara su mrtvi, a mladi Planjani veterinarske struke sve više leče mace i šišaju kuce u Beogradu.

Zašto naša Srbija mora da „truli iznutra”? Pa zato što smo razgradili bedeme Beograda i još ponekog bolesno ambicioznog tobož velegrada. Trpimo hirove nevremena jer smo, i pored silnih hidro i građevinskih urbanističkih agencija, zavoda i uprava (sa zakonskim ovlašćenjima) dozvolili da čak milion i po što kuća što ekonomskih objekata podigne gde ko i kako hoće! Kažu da su radile dojče marke, švajcarci i sl. Naravno, za to je odgovorna, kao i uvek u Srbiji, država! Od nje se očekuje da nadoknađuje štete, a i da zainteresovane za raznorazne „menadžmente”, „turizmologiju” i koješta drugo, iako nepotrebne – zaposli!

Prošetao sam se ulicama svog planjanskog detinjstva i pobrojao kuće, maltene palate – bez naslednika. Od stotinu jedva da će neko preteći u trećini. Kategorije: „neoženjen – neudata”, jedno dete, mladi ili otišli ili se spremaju da postanu Beograđani... Još u 19. veku francuski naučnici pišu o Srbiji kao agrarno „prenaseljenoj zemlji”. Velika Plana je za poslednje dve decenije „kraća” za više od pet hiljada radnih mesta i, naravno, pošto od tri klanice nijedna više ne postoji, mladi Planjani, ako nađu posao – idu u Beograd...

Ima li, da zapitamo stručnjake dendrologe, leka za Pomoravlje, Šumadiju, Krajinu, erski i grebićki kraj i druge vilajete? Nekad su bujali „rastovi” orijaši, a sad kržljaju porodična stabla i sve se glasnije čuje: „Kako da rađadu kad nemadu pos’o, kuj će da izdržava decu na ovo vreme!” Da li oni što, kako bi Vuk rekao, „krmače” tolike godine „strategije održivog razvoja” čuju glas Srbije obolele „iznutra”, zaptiveni i u tapaciranim kabinetima? Srpski narod, osobito onaj mladi, ima pravo da živi bolje, pa i da perspektivu vidi i duž tri Morave, Podunavlja, na Staroj planini, da ostane na pradedovskim temeljima ali – može li, ako nam je važniji Beograd na vodi od Velikomoravlja, a Staru planinu gledamo samo kroz skijanje, pirotski sir i jagnjetinu za ono malo turista?

Književnik