Немојте на море на које немате пара да идете

Од главне железничке станице у Франкфурту до седишта Европске централне банке наилазим на велику четврт црвених фењера са тужним лицима наркомана, стари град који се реконструише, шопинг молове и стаклене небодере у којима су седишта корпорација. Одмах ту је зграда „Дојче бана”, мало даље споменик евру, а преко пута, под дневним светлом, видим у улазу једне модерне зграде младића са иглом у вени. Овај призор се данас пресликава на шире стање у ЕУ: центар је богат, има споменик евру, а на периферији нема ни таксија. Грчка је периферија, а Србија је још перифернија. Ту ћете или наставити да се дрогирате или ћете се запитати ко вам дрогу продаје и можда смислити начин за одвикавање.

Први корак у програму одвикавања који би се појавио у виду неке политичке алтернативе за периферију јесте реформа администрације. Бирократија која се залаже за друштво знања: фаворизовање знања, продукција зналаца и несметани проток знања. У преводу: департизација и независност институција, реформа школства и слобода медија. Око тог унутрашњег уређења Србије већина колумниста „Политике” би се сложила без обзира на идеолошко опредељење. Сами смо криви што то нисмо урадили, па сада могу да владају незналице са фалсификованим дипломама. Слаба администрација само олакшава политичку и економску нестабилност: изнутра корупцијом, а споља уценама.

Када попут Грчке два века не реформишете систем, већ се стално задужујете, сачека вас данашње стање. Долазимо до другог корака у стварању алтернативе: идеологија. Став „тројке” и наших домаћих неолиберала је следећи: Грчка се задужила и живела лагодно на грбачи продуктивних чланица, а сада не жели да стегне каиш не би ли вратила дугове, већ иште још позајмица. Тај наратив о наркоману с периферије пролази код грађана Европе јер је стално у медијима, лако је разумљив и има једног кривца. Таквим ставом неолиберали подстичу национализам у Европи.

Ево укратко Варуфакисове противаргументације: за сваког неодговорног дужника постоји неодговорни поверилац. Током двехиљадитих еври које су зарадиле немачке фирме у Грчкој завршили су у Франкфурту и спустили цену новца у Немачкој, то јест снизили каматне стопе, па је банкама из Франкфурта (Париза, Амстердама) било у интересу да неодговорно позајмљују јужним земљама. Тим позајмљеним новцем Грчка, односно Ирска је куповала немачке производе. Декларисани циљ „тројке” је да помогне Грчкој, а 91 одсто новца је отишло за рекапитализацију банака, не народу. Позајмица је имала један циљ: да се банкарски губици (грчких, немачких и француских банака) пребаце на леђа пореских обвезника, каже Варуфакис. Уместо што утерује дугове, „тројка” би могла да призна да нема спаса грчким банкама, али би то довело до национализације банака и отворило Пандорину кутију проблема у Дојче банци, БНП Париба и др. Зато Варуфакис тврди да би европски неуспех у Грчкој отворио кризу целе ЕУ. Док у САД Калифорнија помаже Невади и то није упитно, Европа као да је направљена да буде нестабилна.

Без обзира на то да ли се слажете, проблематично је што у Европи не можете отворено да дискутујете о овоме. Брисел се чак љути на аустријског канцелара Вернера Фајмана што посећујући Атину показује солидарност. Он истиче да би Сиризин гарант унутрашње реформе (администрација, порези, корупција итд.) требало да буде довољан. Европа личи на Југославију осамдесетих – још се котрља, али се осећа криза и неке чланице најављују референдуме о напуштању. Познато вам је?

У Србији алтернативу морају да формирају интелектуални радници. Но, имамо обиље поштене интелигенције (сетите се комунистичког израза) у медијима, а неки критичари су скрајнути, други су анемични, без организованих и међународно умрежених тимова. Што се Србизе тиче, ДС и партијице које су из ње настале немају кредибилитет. Хоће ли да врше редистрибуцију богатства у земљи која нема производњу захваљујући и њиховом неодговорном руковођењу институцијама?

Код нас се полунеолиберална економска политика са примесама партократије, нестручности и нетранспарентности продаје народу као да је у складу с међународним обавезама, па самим тим без алтернативе. Као што се Грчкој поручује да штеди иако јој неће бити боље, тако премијер поручује грађанима да не иду на море на које не могу да оду или за које су штедели целу годину да се одморе баш од њега. Неумесан је његов апел после смањења плата и пензија. Ако је већ веберовски опредељен, морао би да се држи дефиниције себичног човека из уџбеника класичне економије и да разуме да је купање у мору знатно примамљивије. Премијер би могао да повећа улог: сви који се одлуче да летују у Србији могу да учествују у томболи, а награда је летовање на Борском језеру са премијером. То би већ била успешнија економска политика.

*Редитељ