Стари новац – страст Вајфертових

Панчево – Као пасионирани колекционар Хуго Вајферт је почео да сакупља новчиће врло млад, са 26 година, а збирку гради од 1878, а овом пасијом, касније је„заразио“ најпре оца Игњаца, па и старијег брата Ђорђа. Колика је била та његова страст показује догађај из пролећа 1879. године када је, након велике поплаве, на једној ораници у београдском насељу Борча, власник пронашао два златника – 1 солид Константина Првог Великог и мултиплу од 1 и по солида. Чувши за то, Хуго одмах откупљује целу њиву, пажљиво ископава педаљ по педаљ земље и убрзо проналази 13 мултипли и још два солида.

Да би на прописан начин одлагао своје драгоцене новчиће, млађани Хуго је наручио, највероватније 1880, орман од масивне храстовине. Он се састоји из два дела, а на самом врху, у овалном медаљону је монограм са преклопљеним латиничним словима ХW, док су у доњем делу мале, плитке фиоке у којима су били положени новчићи, сваки у својој кутијици, уз цедуљу са називом владара за време чије владавине је искован. Хуго нажалост умире у 33. години, а Збирку преузима његов отац и наставља да је обогаћује, да би је 1911. године наследио Ђорђе Вајферт.

„Овај орман специјализован за нумизматички материјал заиста је репрезентативан комад намештаја, обликован у складу са обележјима епохе историзма – периода мешања различитих историјских стилова, уз истицање елемената класицизма. Његова биографија говори да је у Народни музеј Панчево доспео из Управе народних добара, органа који је после Другог светског рата, основан са задатком да плени имовину тадашњих народних непријатеља и немачких држављана, као и лица која су одведена у заробљеништво. Коме је орман тачно заплењен или одакле је преузет, ми не знамо. Познато је да га је пронашао Панчевац др Миховил Томандл, тадашњи управник Градске библиотеке, тражећи књиге и намештај за библиотеку и уступио га Градском музеју 1949. године. Орман који има заштиту културног добра, током протеклих месеци је конзервиран и рестаурисан, а по нашим сазнањима, ово је први пут од тада да је пред очима јавности, каже за „Политику“, кустос историчар уметности Димитрије Јованов, коаутор изложбе „Породица Вајферт – колекционари и нумизматичари“ отворене до 26. јуна. Аутори поставке су и кустоси археолози панчевачког Музеја, Јелена Ђорђевић и мр Војислав Ђорђевић.

Бурни догађаји током Првог светског рата одредили су и судбину Збирке Вајфертових. Како би сачувао ретке примерке златног новца који су се налазили у Београду, заједно са трезором Народне банке Србије, Ђорђе је преноси у Француску, али део колекције српског средњовековног новца и медаље бива заувек изгубљен током рата, док је део који се налазио у Панчеву пребачен у Беч. Интересантно је да је управо Хугов унук Георг Елмер, игром случаја, био на важном месту кустоса Нумизматичког кабинета Уметничко-историјског музеја у аустријској престоници и он је тај који је дао опис формирања Збирке каталогом пописа, а по неким документима, нумизматички орман је, наследством, доспео управо у његово власништво.

Комплетну нумизматичку збирку од 14.000 комада античког, а посебно римског новца, као и колекцију грчког, келтског, римског републиканског и римског царског новца, новац колоније Виминацијум, византијски и средњовековни новац, Ђорђе Вајферт је 1923. године поклонио Универзитету у Београду, а након Другог светског рата предата је Народном музеју у Београду у ком се и данас чува.

Олга Јанковић