Зимски дани аласа са Дунава

Будва – Зубато сунце пригрлило Будву,пролазници се у подне купају у небескимзрацима крај древне Пизане. Застају испред старог парка, одморишта и туристаи домаћина, пред необичним призором.

Сликар, писац, алас са Дунава и јужногмора Саво Јокић слика Будву. Испред штафелаја Жика из Маринкове баре развиохармонику, онако потихо за уво боема.

– Овде је ипак топло, ускоро ће гости– смешка се Јокић. – Хватам Будву и зраке зиме која одлази. Цртам је тако годинама, у свако годишње доба. И сваки путје другачије, што је свакако нормално. Будва, она стара, не мења се, али ја имамсталне трансформације.

Сликар, који узгред пише, а прави занат му је рибарење, открива тајну: навршило се пуних педесет година какодолази на Будванску ривијеру.

– Био сам пунолетан када сам први путс Брајића угледао плаветнило испред Паштровића, њиховог девизног „свеца”,острва Свети Никола... Та слика ми је толико свежа, али никако да је пренесем наплатно.

Јокић је пола године на мору, остатакна Дунаву. Слика и пише, у паузама између забацивања мрежа и парангала. Из Паштровића сваке године иде право на наСајам књига у Београд. Тамо се лане појавила његова књига „На гробу Светог Николе”. Издавач „Генерал букс” је за смотрулитературе, приредио и нова издања његових ранијих књига „Руке на решеткама”(по њој је снимљен и филм) „Зимскилептир” „Друмовима Ђуре Јакшића”.

Стари боем, друг блаженопочившихЛибера Марконија и Бране Петровића,живахног Јакова Гробарова и других писаца и боема Београда, не продаје многосвоје слике. Ту и тамо отуђи понеки цртеж, уље, али...

– Трампим оно што насликам за његушку пршуту и црмничко вино. „Оглас”сам одавно објавио и засад иде добро. Недавно сам поклонио три слике Удружењуловаца из Петровца, а заузврат ћу добити дивљег вепра. Када га улове, наравно.

Из Београда Саво се више пута годишње „сели” на море. Ради рибарења и сликања. Дању слика, а ноћу помало записује. Наравно, онда када не креће на пучину у потрагу за добром морском рибом.

– У паузама с јесени берем дивље шипке заједно са сликаром Мијом Мијушковићем око Сутомора. Правимо добар соккојим се сваке зиме бранимо од вируса.

Наравно, уз добру ракију коју су моји пријатељи на мору поодавно испекли. Лепоје, ето, хвала Богу трајем, али и када се напуни педесет пуно је. А камоли када се набере толико туристичких, односно боље је

када сам ја у питању рећи номадских година. Но, ово сунце, крај мора заиста крепи – рече Саво Јокић.