С голим животом преко света

Пирот – Групе изморених људи који полугласно говоре непознатим језиком док стоје са стране стиснути једни уз друге и тако чекају превоз – слика је која се месецима понавља на пиротској аутобуској станици и на сунцу и на киши, и у хладним и у најтоплијим данима. Чини нам се да једино што желе да сазнају јесте ред вожње: када ће бити следећи полазак према северу, како би наставили пут започет још у Авганистану, Сирији, Ираку…

Из групе коју смо затекли на станици издваја се један од тих путника и стаје у ред, иза репортера нашег листа. То је малолетни Авганистанац, који упркос томе што је једва прерастао дечачко доба једини говори енглески језик, и труди се да брине о целој својој групи. Признаје да су илегално прешли границу са Бугарском и тако се обрели у Пироту.

– Само да некако стигнемо до Београда – прво је што каже, и тек тада нам поверава да има 16 година, и да са друговима ка Немачкој путује већ четири месеца.

Поред мало пртљага, у рукама му је парче папира, тренутно најважније на том дугом путовању, па га само накратко показује. То је потврда српске полиције да може да путује кроз нашу земљу.

– Изгубио сам два брата, а родитељи и сестре сакупили су 11.000 долара да ме спасу и пошаљу у Немачку, или Аустрију. Не треба да наглашавам колико је овај пут тежак, поготово што нас у земљама кроз које пролазимо неки одмах повезују са Ал Каидом и људима од којих бежимо. Али, верујем да ћемо успети – нада се наш саговорник.

Момак је са својим сапутницима некако успео да се укрца у аутобус за Београд. Било је у возилу и домаћих путника који су негодовали због тога што је мигрантима дозвољено да путују на редовним међуградским линијама. Све то су пратиле и неумесне шале, а неки су демонстративно стављали марамице преко носа.

Али, било је и оних путника којима није сметало присуство људи које је мука потерала из земаља у којима су рођени. 

Шта се касније догодило са мигрантима, које смо срели на станици и пратили приликом укрцавања у аутобус за Београд, као и са хиљадама сличних који су преплавили Србију на путу ка обећаној земљи, вероватно ћемо тешко сазнати.

Можда ће се баш неки од тих азиланата настанити у Бечу, као што се то десило Динису, младићу који је побегао из Гвинеје Бисао, спасавајући голи живот од тамошњих власти. При обиласку аустријске престонице, који је, кроз пројекат „Медијске посете Европској унији”, омогућила делегација Европске комисије и Британског савета у Србији, овог момка смо срели иза пулта рецепције социјалног хотела „Маг дас” („Свиђа ми се”).

Динис нас је одвео до фоајеа и упознао са менаџером хотела Себастијаном де Фосом. У фоајеу су нам показали портрете свих азиланата који ту раде. А запослено је око 30 досељеника са Блиског истока и Африке различитих националности, подједнако мушкараца и жена.

Динис нам прича да је пре десет година путовао бродом до Италије скоро три недеље. Потом се, желећи да оде у Немачку, укрцао на воз, али се локомотива покварила у Бечу.

– Ту сам и остао, а сад кад имам овај посао не сели ми се даље. Школујем се и хоћу да постанем менаџер овде – каже Динис, који је са још 14.000 досељеника у Бечу укључен у пројекат организације Каритас за интеграцију миграната у друштво.

Каритас је у овај петогодишњи пројекат, реновирања и упошљавања азиланата, уложио око 1,5 милиона евра.

У Аустрији месечно 6.000 захтева за азил

Мигранти у земљама Европске уније на добијање статуса азиланта у просеку чекају скоро десет година. Због великог прилива досељеника са Блиског истока и Африке, Аустрија је пре десетак дана стопирала обраду захтева за азил. Само у другој недељи овог јуна пристигло је 2.000 молби. Од почетка године, како каже портпарол МУП-а Аустрије Карл Хајнц Грундбек, у просеку овој држави месечно пристигне око 6.000 захтева.

– Аустрија је тренутно прва на листи жеља миграната у тражењу азила. Имамо велики проблем и потребна нам је и солидарност у земљи, али и подршка других чланица ЕУ. Дневно примимо и до 300 захтева, док неке земље чланице толико добију за годину дана. Решење је да ЕУ помогне што пре – поручује Грундбек.

Највећи проблем за Аустрију је мањак смештаја за све већи број досељеника који траже азил. Грундбек додаје и да је српско-мађарска граница веома битна због прилива азиланата са Блиског истока и очекује да Мађарска поштује Шенгенски споразум. Аустријска влада је пре десетак дана одлучила да помогне Србији и Мађарској око контроле границе, тако што ће послати 40 полицајаца. Овај потез резултат је споразума министара унутрашњих послова Аустрије, Мађарске и Србије.