Лицемерне игре без граница

Када затварају капије пред блискоисточним страдалницима  чијем су удесу и сами кумовали и јавно се буне због америчких шпијуна које знају да морају да подносе, европске владе демонстрирају ретку доследност у иначе крајње превртљивим међународним односима – лицемерје. Савезници, интереси и стратегије су променљиве, али хипокризија остаје трајна особина свих учесника у глобалној политичкој арени.

НЕЋУ ВИШЕ НИКАД, МАЈКЕ МИ: „Викиликс” је ове недеље објавио да је Влада САД шпијунирала тројицу француских председника укључујући садашњег. Из Јелисејске палате су поручивали да је ухођење међу пријатељима „језиво” и „неприхватљиво”, тражили су објашњење и извињење и „претили” да неће толерисати издају наводног савезника. Деголовска побуна је трајала један дан. Реда ради. Француски званичници су се умирили чим им је Барак Обама обећао да неће никад више. Добро је да су стали. Била је то само глума. Лоша. Није нас уверила да је Французима остало још мало поноса у европској кући у којој газдује онај ко у њој не живи. Француски државници су и раније знали да их амерички агенти прате, али им није падало на памет да се побуне све док их сајт Џулијана Асанжа није извргао подсмеху. Кад су им Французи као припретили и затражили објашњење и извињење, Американци мора да су умрли од смеха. Америка се не извињава и не правда. И свакако да неће од Европљана тражити дозволу за шпијунирање. А прислушкивањем партнера из НАТО-а и европских саучесника у ратовима по Блиском истоку цинично показује надменост једине велесиле. Може јој се да им обећа да „неће никад више” јер ће се они у сваком случају борити за место најбољег европског ђака у америчком разреду. Зар нису и Немци дигли буку и најавили истрагу када им је Едвард Сноуден 2013. открио да САД пресрећу комуникације њихове канцеларке, да би се сада безмало правили да они и не знају шта је НСА? Да је немачко-француско дурење потрајало, стварно би постало неподношљиво као неопростив контраст између онога што тамошње владе говоре и онога шта раде. Немачки обавештајци, сазнали смо, не да знају шта је НСА, него шпијунирају за њен рачун, док француски законодавци одобравају „копију” Бушовог Патриотског закона, чијих су се најспорнијих шпијунских одредаба у међувремену одрекли и сами Американци.

ОСЛОБОЂЕНИ ДИКТАТОРА И КРОВА НАД ГЛАВОМ: Да су умиљавање и додворавање Американцима – европске игре без граница, сведочи и европски однос према узбуњивачима и новинарима који су обелоданили афере НСА. Док се ЕУ поноси законима о слободи говора и заштити узбуњивача, Асанж не сме да провири из амбасаде Еквадора у Лондону, а Французи затварају небо за авионе у којима верују да је Сноуден, као што су 2013. урадили за летелицу боливијског председника. Европљани су пратили трупе САД по Ираку и Авганистану и заједнички бомбардовали Либију, створивши хаос који се сада прелива на њихове обале. Неће Америка, опасана океанима и удаљена хиљадама километара од блискоисточног жаришта, бринути шта ће са избеглицама и азилантима који беже од рата и беде. Они навиру на европске, закључане капије. „Ослобађајући” их од диктатора, Европа и Америка су Арапе и Курде ослободиле и од крова над главом, због чега су принуђени да исти потраже у богатим земљама Старог континента. Постоји само један мали проблем – они који су свргавали Садама и Гадафија и који данас финансирају и обучавају Асадове противнике не желе да приме муслиманске имигранте. Ваљда сматрају да су им већ довољно учинили доносећи им мир и демократију. А шта рећи на европске поруке да Сиријци, Ирачани, Либијци и Авганистанци морају да остану да се боре за своје земље? Вероватно исто што и за америчке поруке Ирачанима да ће сами морати да земљу ослободе од Исламске државе, „производа” америчке окупације.

МОНЕТА ЗА ПОТКУСУРИВАЊЕ: Нису некадашњи колонизатори једини који не желе да приме људе у збегу. Не прихватају их ни њихова енормно богата браћа по вери. Заливске државе много говоре о јединству муслимана и Арапа, али неће ни да чују да отворе своје границе за унесрећене муслимане из Ирака, Сирије и Либије. Саудијска Арабија, Катар и Емирати и сами су криви за страдање сунита и шиита, али њихова нафтом богата територија остаје затворена за избеглице и отворена за америчке базе. Саудијци, шеици, имућни Арапи пре ће финансирати џихадисте који убијају западне цивиле него што ће помоћи муслиманима који страдају због западне политике. Али зар државе Персијског залива немају исти однос и према Палестинцима? Одавно знамо да њихова повика на Израел нема никакве везе са положајем Палестинаца, већ са чињеницом да им је јеврејска држава усред арапске земље повредила понос и лишила их повлашћеног положаја најдражег блискоисточног мезимчета САД.