Licemerne igre bez granica

Kada zatvaraju kapije pred bliskoistočnim stradalnicima  čijem su udesu i sami kumovali i javno se bune zbog američkih špijuna koje znaju da moraju da podnose, evropske vlade demonstriraju retku doslednost u inače krajnje prevrtljivim međunarodnim odnosima – licemerje. Saveznici, interesi i strategije su promenljive, ali hipokrizija ostaje trajna osobina svih učesnika u globalnoj političkoj areni.

NEĆU VIŠE NIKAD, MAJKE MI: „Vikiliks” je ove nedelje objavio da je Vlada SAD špijunirala trojicu francuskih predsednika uključujući sadašnjeg. Iz Jelisejske palate su poručivali da je uhođenje među prijateljima „jezivo” i „neprihvatljivo”, tražili su objašnjenje i izvinjenje i „pretili” da neće tolerisati izdaju navodnog saveznika. Degolovska pobuna je trajala jedan dan. Reda radi. Francuski zvaničnici su se umirili čim im je Barak Obama obećao da neće nikad više. Dobro je da su stali. Bila je to samo gluma. Loša. Nije nas uverila da je Francuzima ostalo još malo ponosa u evropskoj kući u kojoj gazduje onaj ko u njoj ne živi. Francuski državnici su i ranije znali da ih američki agenti prate, ali im nije padalo na pamet da se pobune sve dok ih sajt Džulijana Asanža nije izvrgao podsmehu. Kad su im Francuzi kao pripretili i zatražili objašnjenje i izvinjenje, Amerikanci mora da su umrli od smeha. Amerika se ne izvinjava i ne pravda. I svakako da neće od Evropljana tražiti dozvolu za špijuniranje. A prisluškivanjem partnera iz NATO-a i evropskih saučesnika u ratovima po Bliskom istoku cinično pokazuje nadmenost jedine velesile. Može joj se da im obeća da „neće nikad više” jer će se oni u svakom slučaju boriti za mesto najboljeg evropskog đaka u američkom razredu. Zar nisu i Nemci digli buku i najavili istragu kada im je Edvard Snouden 2013. otkrio da SAD presreću komunikacije njihove kancelarke, da bi se sada bezmalo pravili da oni i ne znaju šta je NSA? Da je nemačko-francusko durenje potrajalo, stvarno bi postalo nepodnošljivo kao neoprostiv kontrast između onoga što tamošnje vlade govore i onoga šta rade. Nemački obaveštajci, saznali smo, ne da znaju šta je NSA, nego špijuniraju za njen račun, dok francuski zakonodavci odobravaju „kopiju” Bušovog Patriotskog zakona, čijih su se najspornijih špijunskih odredaba u međuvremenu odrekli i sami Amerikanci.

OSLOBOĐENI DIKTATORA I KROVA NAD GLAVOM: Da su umiljavanje i dodvoravanje Amerikancima – evropske igre bez granica, svedoči i evropski odnos prema uzbunjivačima i novinarima koji su obelodanili afere NSA. Dok se EU ponosi zakonima o slobodi govora i zaštiti uzbunjivača, Asanž ne sme da proviri iz ambasade Ekvadora u Londonu, a Francuzi zatvaraju nebo za avione u kojima veruju da je Snouden, kao što su 2013. uradili za letelicu bolivijskog predsednika. Evropljani su pratili trupe SAD po Iraku i Avganistanu i zajednički bombardovali Libiju, stvorivši haos koji se sada preliva na njihove obale. Neće Amerika, opasana okeanima i udaljena hiljadama kilometara od bliskoistočnog žarišta, brinuti šta će sa izbeglicama i azilantima koji beže od rata i bede. Oni naviru na evropske, zaključane kapije. „Oslobađajući” ih od diktatora, Evropa i Amerika su Arape i Kurde oslobodile i od krova nad glavom, zbog čega su prinuđeni da isti potraže u bogatim zemljama Starog kontinenta. Postoji samo jedan mali problem – oni koji su svrgavali Sadama i Gadafija i koji danas finansiraju i obučavaju Asadove protivnike ne žele da prime muslimanske imigrante. Valjda smatraju da su im već dovoljno učinili donoseći im mir i demokratiju. A šta reći na evropske poruke da Sirijci, Iračani, Libijci i Avganistanci moraju da ostanu da se bore za svoje zemlje? Verovatno isto što i za američke poruke Iračanima da će sami morati da zemlju oslobode od Islamske države, „proizvoda” američke okupacije.

MONETA ZA POTKUSURIVANjE: Nisu nekadašnji kolonizatori jedini koji ne žele da prime ljude u zbegu. Ne prihvataju ih ni njihova enormno bogata braća po veri. Zalivske države mnogo govore o jedinstvu muslimana i Arapa, ali neće ni da čuju da otvore svoje granice za unesrećene muslimane iz Iraka, Sirije i Libije. Saudijska Arabija, Katar i Emirati i sami su krivi za stradanje sunita i šiita, ali njihova naftom bogata teritorija ostaje zatvorena za izbeglice i otvorena za američke baze. Saudijci, šeici, imućni Arapi pre će finansirati džihadiste koji ubijaju zapadne civile nego što će pomoći muslimanima koji stradaju zbog zapadne politike. Ali zar države Persijskog zaliva nemaju isti odnos i prema Palestincima? Odavno znamo da njihova povika na Izrael nema nikakve veze sa položajem Palestinaca, već sa činjenicom da im je jevrejska država usred arapske zemlje povredila ponos i lišila ih povlašćenog položaja najdražeg bliskoistočnog mezimčeta SAD.