Србија никад присутнија на Вимблдону

На лондонском Вимблдону сутра почиње најславнији тениски турнир, чија традиција засењује све, па и трку у сталном увећању новчаних награда. То је свечани тренутак сезоне, када се 256 изабраних тенисера и тенисерки у синглу – а укупно много више, рачунајући мушки женски и мешовити дубл, те пратећа такмичења – облаче у бело и чекају почасти сусрета са краљевском ложом.

Британска традиција даје Вимблдону јединствен сјај, посебно за дебитанте и представнике земаља чији тенис нема ни приближно славну историју. Србија је током последње деценије систематски градила своје место у пробраном друштву, захваљујући генерацији која ће нас од сутра представљати на 19 вимблдонских терена, у никад већем броју. Ово је година рекордног присуства нашег тениса на грен слем нивоу: у Мелбурну и Паризу имали смо деветоро на старту, од чега осморо у синглу, а у Лондону их је десет, пошто је Јанку Типсаревићу указана част да уђе у главни жреб, упркос дугом одсуству због повреда и изгубљеним поенима.

Масовност на старту не мора ништа да значи, чак ни успон нашег тениса у односу на претходне године. И у Мелбурну и у Паризу, књига је брзо спадала на пар слова. Поред тога, ово је први грен слем после дужег времена на коме нисмо имали ни једног представника нових генерација у квалификацијама. Наравно, далеко смо и од апсолутног рекорда. Аустралија на Вимблдону има чак 16 представника, највише у последњих 20 година, што је прави доказ да Томић, Кириос, Кокинакис и остали враћају континенту некадашњу славу.

И поред свих ограда, прија подсећање да су пре 20 година грен слем турнири пролазили без иједног представника Србије, чак и у квалификацијама. Новак Ђоковић, Виктор Троицки, Душан Лајовић, Филип Крајиновић, Јанко Типсаревић, Ненад Зимоњић, Ана Ивановић, Јелена Јанковић, Бојана Јовановски и Александра Крунић могу да учине много за углед тениске Србије, неко крајњим дометом, а неко и само једним успехом.

Према постављеним метама, српска експедиција се дели на Ђоковића и остале. Међутим, осим најбољег тенисера света и браниоца титуле право на веће жеље су изборили и 24. тенисер света Виктор Троицки, седма тенисерка света Ана Ивановић и десети на листи најбољих дубл играча Ненад Зимоњић, чија се сарадња са Пољком Марћином Матковским већ учврстила.

Као што осталих шесторо могу да изненаде, тако и ових четворо могу да подбаце. Новак Ђоковић има далеко највеће могућности, али је његова спремност после пораза у финалу Ролан Гароса и највећа непознаница. Колико један једини пораз, после шест узастопних титула на највећим турнирима може да га омете? Не много, с обзиром на чињеницу да је најконстантији тенисер света, али остаје питање колико то мало може да га кошта.

За Ендија Мареја, по многима главног Ђоковићевог ривала, Вавринкин тријумф у Паризу је одузео најбољем ореол непобедивости:

– Можда је психолошки за све тенисере то било важно. Сећам се турнира у Риму, испред свлачионице је био жреб и пре него што је такмичење почело неко је написао Новаково име на месту резервисаном за победника. То што је Вавринка победио у Паризу је било велико изненађење, али је показало и да није немогуће победити Новака.

У исто време, Британац истиче да је човек од кога је изгубио последњих осам мечева једини сигуран члан „велике четворке”:

– Ситуација са „великом четворком” није као некада. У појединим тренуцима, људи су желели све нас да отпишу осим Новака, јер он није имао повреде ни падове у форми. Роџер је, на пример, прошле године изгубио од Стаховског на Вимблдону, а потом омануо и у Њујорку. Људи за Рафу сада говоре да није исти и да се неће вратити на врх. И ја сам имао проблеме прошле године. Сада има све више момака који могу да победе. Такмичење је отвореније него раније, али још не видим могућност да се они који понекад засијају пробију на сам врх.

Остаје да сачекамо одговор на питање да ли ће пораз у финалу Париза више да нашкоди Ђоковићу, или управо Мареју, коме се све чешће даје улога фаворита и товари терет британских очекивања.

М. Ковачевић