Школски прибор

Баук наркоманије кружи Србијом. Од других великих брига заборавили смо на децу и слободно је препустили чарима белог праха. Од тога најгори део Србије живи, а најбољи умире. Дечаци и девојчице, рођени неколико година пре бомбардовања, своје прве џепарце дају за „чаробну траву“ како би још на почетку живота искусили недостижно.

Већ са четрнаест, многи од њих су опробани „шмркачи“, а неки од њих ће умрети као тинејџери, у судњим мукама и без помоћи, пре тога избодени попут кројачког јастучета, уништени и непрепознатљиви.

Сећа ли се још неко „Сабље“ и њених учинака? Тада су људи из елите тврдили да је ванредно стање идеално за вршење власти, па једино онда могу без муке да раде свој демократски посао. Сечиво је свакако закачило и дилере наркотика, нову сорту радника који су се по Србији размилели као мисионари заносне смрти.

Из тог времена остаје антологијска изјава министра полиције, упућена српској јавности. Отприлике, полиција је похапсила све виђеније босове наркомафије. Тако је дистрибуција буквално сведена на неважну симболику. Остаци банде су се, ваљда, у опасном шкрипцу разбежали пред исуканом претњом антинаркоманске сабље.

Али министар није желео да се хвали, него само да упозори. Наркомани који су остали без дилера, а тако и без следовања, постали су нервозни и раздражљиви. Ако нису намирени, казао је незаборавни министар Дуле, онда чине било шта да би се домогли дроге: нападају, отимају, убијају.

Најстрашнија разбојништва или злочини према ближњима изазвани су „кризом недостижности насушног“! Реч је, дакле, о масовној апстиненцијалној драми, која је, на срећу, убрзо престала. Тако што су се мајстори вратили, или су уместо њих стигли нови. Тај коров је неуништив, попут амброзије.

Теза о вечности наркобанде није само домаћа. Али свака озбиљна држава има отворену стратегију обрачуна са тим синдикатом апокалипсе. Увек у нади да ће их једном докрајчити. Та врста наде често је угашена запуштеном полицијском корупцијом, којом се ревносно чувају најпроходнији канали. И они су сачувани.

Сваки велики град на свету има по једног малог Ескобара. Сваки такав Пабло има полицајца у кога се може поуздати. Без заштите државе, макар се она састојала у опструкцији несолидних и лакомих службеника, наркокартели би таворили у истинској илегали. Тако испада да без лоше државе нема добре наркомафије, и ова се тврдња сасвим добро чува од лаког негирања.

У Србији су дилери наркотика буквално ушли у основне школе. Добро знају да су тамо њихове најнаивније муштерије, које ће, кад се „навуку“, постати ревносни купци ђубрета које им се нуди. Сваки директор и разредни старешина радије ће негирати страшну истину: „Наша школа, молим вас, има углед, наши ђаци су добра деца, ако има немилих појава, онда су то запуштени, појединачни случајеви!“

Друга је ствар то што ђаци већ од шестог разреда пију као сватови. То се баш и не може сакрити, али пијанство лакше прође од овердозирања. Мада експерти кажу да је то друга страна исте колајне: лагодни ђачки приступ у лебдећи свет фантазмагорије. Али ракија је доступна свакоме, а прах није.

У животу све ваља пробати док не буде касно. Зато неки „бели педагози“ за почетак дају бесплатне дозе и грозне мешавине. Касније све иде лако, све док родитељи последњи сазнају. Да, било је то мирно, даровито дете, бавило се спортом, живело је здраво. Не знамо где смо погрешили!

Можда није било грешке. Него само наопаки процес уљуђивања и вредносног сазревања. Важно је не бити „гори“ од других и искусити оно што други већ јесу. Многа деца не верују у свет који су им изградили родитељи. Нити у вредности које им се нуде у непрекидном ишчекивању очаја. Због тога тако лако крећу у сусрет страшним опитима, где их, на другом крају чекају лакоми и немилосрдни ловци на дечје душе и главе.

Српска полиција има сјајну збирку фотоса, за историју и архиву. Тамо су усликани олисичени мафијаши, сами по себи доказ тријумфа јавног реда. Цариници понекад откривају дупла дна и ваде пакете пуне дроге. Свака им част! Ипак смо највећу гомилу видели у бункерима Комерцијалне банке, количину довољну да бар месец дана сви европски овисници буду мирни као јагњад.

А ипак, полиција, која углавном све зна, не зна који су српски Ескобари, или како се већ зову по нашки. Једино кад се устреле међусобно, редовно због контроле територије, или основне школе, сазнамо да су то били продавци праха мањег значаја.

Немоћ полиције пред вождовима који одређују путеве дроге сасвим је видљива. Да ли то они не могу, или не желе да учине? Или је некоме стало да већ отровани српски наркоси буду редовно намирени! Српски министар просвете говори искључиво о Косову. Кад то буде решио, можда ће се окренути затрованим школама. Око њих слободно раде трговци прахом, најделотворнијом ђачком разбибригом.