Неће ваљда

„Ма, неће ваљда баш мој хотел да одлети у небо”, размишља просечан Србин који је прву рату за летовање у предсезони платио око Светог Јована, а последња рата за брчкање у Средоземном мору на наплату стиже истовремено са Светим Николом.

„Ма, неће гром у коприве”, нада се платежно супериорнији Србин који одлази у егзотично летовалиште које је постало епицентар заразе свињским грипом, из кога панично беже размажени британски, немачки и француски туристи, ненавикли да их са аеродрома превозе у карантин на инфективној клиници, и то о државном „трошку”.

„Ма, шта фали тортама од 50 динара”, пита се просечни Крагујевчанин кога нимало не збуњује то што су градске пијаце преплављене тортама које коштају пет евра по килограму.

„Ма, баш ћу ја да добијем трихинелозу”, уверен је Србин који не робује хигијенским предрасудама и кога ни санитарна инспекција не може да убеди у истинитост рекламног слогана „Није свеједно” када је реч о прасићима који се купују у месари под хаубом аутомобила.

„Ма неће ваљда од свих непрописно паркираних возила баш мој ауто да однесе паук”, нада се београдски возач који луксуз рада у центру града плаћа не само банкнотама већ и нервима, будући да потрага за слободним паркинг местом озбиљно конкурише потрази за светим гралом.

„Ма, неће ваљда да подивља ’швајцарац’”, размишљао је наш комшија када је узимао стамбени кредит, иако се још увек труди да заборави епизоду од пре две деценије када се молио свевишњем да не стави катанац у браву „Дафимент банке” пре него што он подигне главницу.

„Ма, неће ваљда баш мене да ухвати ’Бусплус’ контрола”, размишља наш мање солвентан суграђанин који крајем сваког месеца решава исту дилему – да ли да деци купи и воће или да плати „Бусплус”.

„Нисам ваљда баш толики баксуз да ми пописују ствари по кући зато што нисам платио инфостан шест месеци”, нада се наш пријатељ који сваког месеца решава једначину са више непознатих – како да од просечне плате намири кредит за кола, летовање и школске књиге.

„Па неће ваљда од свих нелегалних објеката баш моју кућу да сруши инспекција”, нада се наш рођак са села који је решио да своју кућу сагради на ушћу безакоња и плавне реке.

„Е, баш ће мене да погоди НАТО пројектил”, инатио се Србин у последњој години старог миленијума, гледајући како му се земља руши, тврдоглаво одбијајући да оде у склониште и игра шах са пензионисаним генералима ЈНА.

Мантра „ма, неће ваљда” постала је рефрен живота у Србији, у којој смо у протекле две и по деценије претурили ратове, беду, глад, бомбардовање, хиперинфлацију и били измештени из сваког вида нормалног живота. Неосетно, постала је део нас. А када нам се догоди оно што нисмо очекивали, иако је било логично да очекујемо, застанемо и кажемо – неће ваљда поново...