Укус нових читалаца

Недавно објављена анкета у нашем листу о најчитанијим књигама у неколико градова у Србији, Црној Гори и Републици Српској потврдила је оно што се две-три године наслућивало – да су стигле нове генерације читалаца чији је укус истанчанији и књижевно релевантнији од укуса који је доскора харао поменутим простором. У литератури је до промене укуса дошло малтене преко ноћи. Ко је могао очекивати да се после срцепарајућих и њима сличних домаћих, али и страних дела у самом врху на најчитанијој листи нађу и нека озбиљна остварења.

Ту су чак два дела нобеловца Орхана Памука – на првом месту је његов роман „Зовем се Црвено”, а на петом роман-путопис „Истанбул”. Славни турски писац оставио је иза себе све домаће и стране звезде и звездице које су се „китиле” бројем читалаца, док су се неки медији утркивали да им дају непримерен простор.

На четвртом месту нашао се „Успон и сјај Паркинсонове болести” Светислава Басаре, а на петом већ поменути „Истанбул”. На трећем је „Пламени сјај” Трејси Шевалије, али смо склони да верујемо да Шевалије овако високо место дугује својој претходној књизи „Девојка са златном минђушом”, чему је великим делом допринела и Вермерова славна слика.

Светислав Басара је посебна прича – изузетно талентован, велики полемичар, који је на крају постао и наш амбасадор на Кипру, од славне „Фаме о бициклистима”, младалачког романа који није награђен НИН-овом наградом због наших вечитих измиривања дуга према старијима који је нису добили, дуго је био писац без иједне награде сем давног признања Железаре „Сисак”. Био је хваљен и оспораван као ниједан писац његове генерације. Његов роман „Успон и пад Паркинсонове болести”, не зато што је награђен НИН-овом наградом коју је писац и раније заслужио – нарочито прва половина – спада у врх не само наше књижевности.

„Истанбул” Орхана Памука, по овом аутору, могао је да буде и на првом месту читалачке листе јер таквим истанчаним осећањем и огромном ерудицијом, усуђујемо се рећи, могу да пишу само писци који су прославили двадесети век: Томас Ман, Булгаков, Музил...

Иако се на читалачкој листи од 50 дела нашло и неколико срцепарајућих остварења – права, велика књижевност постаје све више део не само стручног критичарског укуса, већ и оних до чијег мишљења тзв. озбиљни писци нису рачунали. Читалачки народ, како би рекао Добрица Ћосић који је такође на листи најчитанијих писаца, запањио је многе показујући да и укус, као естетичка категорија, има своје падове и успоне. Одједном се усправи и пошаље поруку писцима – читамо вас и вреднујемо. И, што је најважније, ако није пресмело, нова генерација читалаца дигла је руке од домаћег политикантства и потражила уживање у правој литератури.

На крају, мало носталгије иако је познајемо само из прича старијих – осећамо се поносно због укуса нових читалаца, онако као што су се после Другог светског рата осећали сви који су стварали егзистенцијализам и друге правце, заједно с њиховим читаоцима који су их у стопу пратили.