Бити писац и уметник значи рећи не

Орхан Памук, писац монтењевског сензибилитета, који за себе каже да воли сатима да седи у соби са својим књигама и компонује прозне светове од историје, мита и савремености, поделио је своје мисли и идеје са београдским домаћинима, члановима Српске академије наука и уметности, са новинарима и посетиоцима његовог предавања у препуној Свечаној сали. И сам је био одушевљен тиме колико је људи дошло да слуша његово предавање приређено у оквиру програма „Гост САНУ”, као и његов разговор са Слободаном Грубачићем и Владиславом Бајцем. Говорио је о свом схватању књижевности и о томе да се политика у књижевном делу одражава и у опису начина на који је пакован јогурт у Истанбулу, током времена. Није му било тешко ни да прави фотографије амбијента. Писац Горан Петровић прочитао је причу инспирисану Истанбулом у прози турског нобеловца Орхана Памука.

Новинари су уочи овог разговора из САНУ били обавештени о томе да унапред пошаљу по једно питање, које не би требало да се односи на политичке прилике у Турској... Тако да се разговор углавном кретао у оквирима књижевности.

– Велики сам поштовалац дела Иве Андрића, његови романи за мене представљају претече, пажљиво, храбро и детаљно виђење традиционалног живота Отоманске империје, али и наглашене модерности и појединачних слобода, са перспективом европске будућности. Андрић је показао да смо сви „направљени од истог материјала”, да су наше традиције, као и храна коју једемо, слични. Идеје Европе и традиције су у срцу и мог рада, са свим сличностима и разликама. Андрић је обраћао пажњу и на сукобе, на суровост прошлости, на угњетавање, што се и данас наставља – био је одговор на новинарско питање о Памуковом односу према делу српског нобеловца.

На актуелно питање о односу писца према стварности у „пост-чињеничном друштву” одговор је гласио:

– Друштвене мреже, Фејсбук, Твитер, и друге, измениле су стварност. Пре њих, имали смо водеће дневне листове, телевизије, владине или опозиционе канале, који су филтрирали информације. Сада, на друштвеним мрежама, филтер је популарност. Када је изречена нека истина која нам се не свиђа, ми је не делимо са другима, али у већини случајева истина која нам није мила јесте права. Друштвене мреже нас повезују, али нас и раздвајају у поједине групе, племена, нације окупљене око појединачних истина. Међутим, истина која нам се свиђа најчешће није истинита.

Када је реч о роману „Музеј невиности”, који је објављен 2008. године, док је Музеј невиности отворен 2012. године, Памук је приметио:

– Добили смо једну од најпрестижнијих европских награда за музеје, а сваке године Музеј невиности просечно види више од 33 хиљаде посетилаца, и то 70 одсто из иностранства. Нажалост, у последње време, када су бомбе погодиле Истанбул, туризам је драстично опао у Турској. Али не бринем се за наш музеј, романтично верујем да је вечан.

– Писац је другачији од историчара. За мене је историја инспирација, која храни моју машту, њене мистерије, њени мрачни периоди и догађаји, њене драме. Блиска ми је традиција романописаца у Турској који су се понашали као мислиоци, као професори, рушили границе између литературе и историје. Модерни Турци историју поткрепљују фикцијом, а разлог је тај што има толико историје и драме да још увек остаје простора да се о томе пише – његов је однос према историји.

На питање како објашњава чињеницу да је најпре схватан као политички писац, иако су његови романи претежно лирске природе, Памук је говорио о вишестраној природи његове личности, као песника, уметника, професора на Колумбији који сатима чита књиге из области друштвених наука.

– Правим слалом између тих идентитета и срећан сам због тога. Волим да читам теорију, антрополошке радове, док је снага писца у моћи поистовећења са мноштвом ликова. Радознао сам, волим да се поигравам теоријом. Сада пишем роман који се дешава 1900. године, и размењујем идеје са пријатељем историчарем Марком Мазовером, који је писао о том периоду. Уметност романа скопчана је са успоном нација, развојем модерности у градовима. Можда сада литература поставља ствари на своје место, поетски сензибилитет није тако далеко од друштвене теорије – објаснио је познати писац.

Наслов некада дође на почетку, некада на крају, одговара Памук на питање о процесу писања. Насловом „Тај чудан осећај у мени” објаснио је да су га често, као тинејџера, звали чудаком. Када је касније читао поезију Вордсворта наишао је на мисао „чудноватост мога ума”.

– Знао сам да ћу написати роман таквог наслова. Међутим, наслов „Жена црвене косе” дошао је током писања, а сама прича почела је идејом о два велика мита човечанства: мита о Едипу, који убија свога оца, и мита о Рустему и Сухрабу, у којем отац у незнању убија сина. Ови интимни детаљи, које у роману истражујем, врло су слични. Мотив оцеубиства видим као покушај давања легитимитета индивидуланости љутитог сина, док источњачки мит приказује право ауторитарног оца да убије сина. Ова легенда говори о важности очувања традиције и племена, а Едипова прича казује да за промену идентитета треба убити оца, традицију, племе. У Истанбулу сам упознао оца и сина који су копали бунаре и пожелео сам да напишем причу о оцу и сину, али и роман о идејама, о ауторитаризму Истока и Запада, о оцу и сину.

На питање о књижевности у свету, данас, Орхан Памук одговорио је да она цвета у свету изван Европе: у Индији, Кини у Турској, у Ирану.

– Индустрија књига у Турској напредује последњих десет година, више је писаца, књижара, књига. Слично је у и Латинској Америци. Ипак, у САД, због надмоћи Амазона, књижаре се гасе. Дивим се Француској и Немачкој које чувају своје књижаре – приметио је Памук.

У вези са мигрантском кризом, нобеловац је подсетио на то да је у августу 2015. године у Турској било два милиона миграната, док је британска штампа писала о томе да ће Велика Британија прихватити око две хиљаде људи...

– Тада сам се разочарао у Европску унију, али сам поштовао изјаву Ангеле Меркел о томе да ће Немачка прихватити милион избеглица. Нажалост, европске нације нису раде да прихвате мигранте и као моралној особи то ми није јасно – додао је Памук.

На наше питање о томе ко је носилац прогреса у друштву, познати писац је одговорио да су то људи либералних идеја.

– Нација либерала, интелектуалаца, људи који константно критикују владу, то су добри људи који су често одвојени од главних токова друштва зато што деле уверења која нису општеприхваћена. То је типична ситуација у Турској, сав прогрес долази од људи који верују у европске вредности једнакости, поштовања права жена и права мањина, демократију, као и слободу говора и слободу штампе. Ултранационалистичке групе подстичу већину против ових идеја. Али, то не значи да мислиоци који воде алтернативне животе нису од суштинске важности за слободу и једнакост у друштву. То су љутити људи, који верују у битност једног демократског гласа и ја сам један од њих. Имам 63 године, а сећам се само једних избора на којима је победила моја странка. Моја партија увек губи, али не бих се ни придужио онима који су победили, било би ме срамота! Бити писац и уметник значи рећи не! Моји пријатељи не аплаудирају влади, моји другови стално губе на изборима, али они су неопходни за једно друштво, верујем им – одговорио је познати писац.

У оквиру данашње посете Орхана Памука Београду уприличен је и његов сусрет са министром културе и информисања Владаном Вукосављевићем.