Biti pisac i umetnik znači reći ne

Orhan Pamuk, pisac montenjevskog senzibiliteta, koji za sebe kaže da voli satima da sedi u sobi sa svojim knjigama i komponuje prozne svetove od istorije, mita i savremenosti, podelio je svoje misli i ideje sa beogradskim domaćinima, članovima Srpske akademije nauka i umetnosti, sa novinarima i posetiocima njegovog predavanja u prepunoj Svečanoj sali. I sam je bio oduševljen time koliko je ljudi došlo da sluša njegovo predavanje priređeno u okviru programa „Gost SANU”, kao i njegov razgovor sa Slobodanom Grubačićem i Vladislavom Bajcem. Govorio je o svom shvatanju književnosti i o tome da se politika u književnom delu odražava i u opisu načina na koji je pakovan jogurt u Istanbulu, tokom vremena. Nije mu bilo teško ni da pravi fotografije ambijenta. Pisac Goran Petrović pročitao je priču inspirisanu Istanbulom u prozi turskog nobelovca Orhana Pamuka.

Novinari su uoči ovog razgovora iz SANU bili obavešteni o tome da unapred pošalju po jedno pitanje, koje ne bi trebalo da se odnosi na političke prilike u Turskoj... Tako da se razgovor uglavnom kretao u okvirima književnosti.

– Veliki sam poštovalac dela Ive Andrića, njegovi romani za mene predstavljaju preteče, pažljivo, hrabro i detaljno viđenje tradicionalnog života Otomanske imperije, ali i naglašene modernosti i pojedinačnih sloboda, sa perspektivom evropske budućnosti. Andrić je pokazao da smo svi „napravljeni od istog materijala”, da su naše tradicije, kao i hrana koju jedemo, slični. Ideje Evrope i tradicije su u srcu i mog rada, sa svim sličnostima i razlikama. Andrić je obraćao pažnju i na sukobe, na surovost prošlosti, na ugnjetavanje, što se i danas nastavlja – bio je odgovor na novinarsko pitanje o Pamukovom odnosu prema delu srpskog nobelovca.

Na aktuelno pitanje o odnosu pisca prema stvarnosti u „post-činjeničnom društvu” odgovor je glasio:

– Društvene mreže, Fejsbuk, Tviter, i druge, izmenile su stvarnost. Pre njih, imali smo vodeće dnevne listove, televizije, vladine ili opozicione kanale, koji su filtrirali informacije. Sada, na društvenim mrežama, filter je popularnost. Kada je izrečena neka istina koja nam se ne sviđa, mi je ne delimo sa drugima, ali u većini slučajeva istina koja nam nije mila jeste prava. Društvene mreže nas povezuju, ali nas i razdvajaju u pojedine grupe, plemena, nacije okupljene oko pojedinačnih istina. Međutim, istina koja nam se sviđa najčešće nije istinita.

Kada je reč o romanu „Muzej nevinosti”, koji je objavljen 2008. godine, dok je Muzej nevinosti otvoren 2012. godine, Pamuk je primetio:

– Dobili smo jednu od najprestižnijih evropskih nagrada za muzeje, a svake godine Muzej nevinosti prosečno vidi više od 33 hiljade posetilaca, i to 70 odsto iz inostranstva. Nažalost, u poslednje vreme, kada su bombe pogodile Istanbul, turizam je drastično opao u Turskoj. Ali ne brinem se za naš muzej, romantično verujem da je večan.

– Pisac je drugačiji od istoričara. Za mene je istorija inspiracija, koja hrani moju maštu, njene misterije, njeni mračni periodi i događaji, njene drame. Bliska mi je tradicija romanopisaca u Turskoj koji su se ponašali kao mislioci, kao profesori, rušili granice između literature i istorije. Moderni Turci istoriju potkrepljuju fikcijom, a razlog je taj što ima toliko istorije i drame da još uvek ostaje prostora da se o tome piše – njegov je odnos prema istoriji.

Na pitanje kako objašnjava činjenicu da je najpre shvatan kao politički pisac, iako su njegovi romani pretežno lirske prirode, Pamuk je govorio o višestranoj prirodi njegove ličnosti, kao pesnika, umetnika, profesora na Kolumbiji koji satima čita knjige iz oblasti društvenih nauka.

– Pravim slalom između tih identiteta i srećan sam zbog toga. Volim da čitam teoriju, antropološke radove, dok je snaga pisca u moći poistovećenja sa mnoštvom likova. Radoznao sam, volim da se poigravam teorijom. Sada pišem roman koji se dešava 1900. godine, i razmenjujem ideje sa prijateljem istoričarem Markom Mazoverom, koji je pisao o tom periodu. Umetnost romana skopčana je sa usponom nacija, razvojem modernosti u gradovima. Možda sada literatura postavlja stvari na svoje mesto, poetski senzibilitet nije tako daleko od društvene teorije – objasnio je poznati pisac.

Naslov nekada dođe na početku, nekada na kraju, odgovara Pamuk na pitanje o procesu pisanja. Naslovom „Taj čudan osećaj u meni” objasnio je da su ga često, kao tinejdžera, zvali čudakom. Kada je kasnije čitao poeziju Vordsvorta naišao je na misao „čudnovatost moga uma”.

– Znao sam da ću napisati roman takvog naslova. Međutim, naslov „Žena crvene kose” došao je tokom pisanja, a sama priča počela je idejom o dva velika mita čovečanstva: mita o Edipu, koji ubija svoga oca, i mita o Rustemu i Suhrabu, u kojem otac u neznanju ubija sina. Ovi intimni detalji, koje u romanu istražujem, vrlo su slični. Motiv oceubistva vidim kao pokušaj davanja legitimiteta individulanosti ljutitog sina, dok istočnjački mit prikazuje pravo autoritarnog oca da ubije sina. Ova legenda govori o važnosti očuvanja tradicije i plemena, a Edipova priča kazuje da za promenu identiteta treba ubiti oca, tradiciju, pleme. U Istanbulu sam upoznao oca i sina koji su kopali bunare i poželeo sam da napišem priču o ocu i sinu, ali i roman o idejama, o autoritarizmu Istoka i Zapada, o ocu i sinu.

Na pitanje o književnosti u svetu, danas, Orhan Pamuk odgovorio je da ona cveta u svetu izvan Evrope: u Indiji, Kini u Turskoj, u Iranu.

– Industrija knjiga u Turskoj napreduje poslednjih deset godina, više je pisaca, knjižara, knjiga. Slično je u i Latinskoj Americi. Ipak, u SAD, zbog nadmoći Amazona, knjižare se gase. Divim se Francuskoj i Nemačkoj koje čuvaju svoje knjižare – primetio je Pamuk.

U vezi sa migrantskom krizom, nobelovac je podsetio na to da je u avgustu 2015. godine u Turskoj bilo dva miliona migranata, dok je britanska štampa pisala o tome da će Velika Britanija prihvatiti oko dve hiljade ljudi...

– Tada sam se razočarao u Evropsku uniju, ali sam poštovao izjavu Angele Merkel o tome da će Nemačka prihvatiti milion izbeglica. Nažalost, evropske nacije nisu rade da prihvate migrante i kao moralnoj osobi to mi nije jasno – dodao je Pamuk.

Na naše pitanje o tome ko je nosilac progresa u društvu, poznati pisac je odgovorio da su to ljudi liberalnih ideja.

– Nacija liberala, intelektualaca, ljudi koji konstantno kritikuju vladu, to su dobri ljudi koji su često odvojeni od glavnih tokova društva zato što dele uverenja koja nisu opšteprihvaćena. To je tipična situacija u Turskoj, sav progres dolazi od ljudi koji veruju u evropske vrednosti jednakosti, poštovanja prava žena i prava manjina, demokratiju, kao i slobodu govora i slobodu štampe. Ultranacionalističke grupe podstiču većinu protiv ovih ideja. Ali, to ne znači da mislioci koji vode alternativne živote nisu od suštinske važnosti za slobodu i jednakost u društvu. To su ljutiti ljudi, koji veruju u bitnost jednog demokratskog glasa i ja sam jedan od njih. Imam 63 godine, a sećam se samo jednih izbora na kojima je pobedila moja stranka. Moja partija uvek gubi, ali ne bih se ni pridužio onima koji su pobedili, bilo bi me sramota! Biti pisac i umetnik znači reći ne! Moji prijatelji ne aplaudiraju vladi, moji drugovi stalno gube na izborima, ali oni su neophodni za jedno društvo, verujem im – odgovorio je poznati pisac.

U okviru današnje posete Orhana Pamuka Beogradu upriličen je i njegov susret sa ministrom kulture i informisanja Vladanom Vukosavljevićem.