Европско позориште пуно је политике

Овогодишњи, 49. Битеф биће одржан од  17. до 24. септембра, први пут без Јована Ћирилова. Ипак, његово наслеђе је веома присутно и на овом Битефу о чему сведочи и слоган „Успомени Јована Ћирилова”, по угледу на слоган са 23. Битефа којим се фестивал опростио од Мире Траиловић. Од ове године ће и Специјална награда Битефа носити име Јована Ћирилова. Редитељка Ања Суша, са којом смо разговарали у сусрет 49. Битефу, овога пута први пут је самостално потписала селекцију коју чини десет представа.

Шта ће ново понудити 49. Битеф?

Ако говоримо о критеријумима којима сам се руководила они су и даље највиши могући, што је у најбољој традицији овог фестивала. Од нових имена препоручујем, на пример, интернационалне звезде Херберта Фрича и Кирила Серебреникова, али и фантастичног младог хрватског кореографа Матију Ферлина.

И поред тога што 49. Битеф траје само седам дана, обећавате квалитетну селекцију коју чини десет представа. Зашто сте за овогодишњи тематски  оквир одабрали политички театар?

Зато што верујем да живимо у, да парафразирам ону клетву, „интересантним временима” и зато што верујем да позориште ритуализује заједницу. Мени је, лично, неприхватљива теза да су људи уморни од политике. И то што су уморни је резултат неке политике. Са друге стране, у европском театру последњих година доминирају политичке теме, било да је реч о дневној политици или политици тела и родној политици, политици сећања, итд. Свиђа ми се и она Жижекова теза да није увек могуће деловати, али јесте могуће мислити, промишљати. Позориште је идеално место за мишљење политике и отварање политичког дијалога са заједницом. И сада је тренутак да размислимо о Европи која скреће удесно, о терору капитала који је постао неподношљиво декадентан, о подизању зидова на границама, о Грчкој пред банкротом и о нама самима.

Мењале су се епохе, друштвене прилике, уметнички стилови. Битеф је дуги низ година био наш прозор у свет. Не чини ли вам се да више није тако?

Не чини ли вам се да је у вашем питању већ понуђен одговор?

Али ево, да и ја одговорим. Не, мени се, наиме, чини да је управо супротно од онога што ви имплицирате у свом питању. Иако дефинитивно није једини, Битеф је и даље највећи прозор у свет и данас, с обзиром на овакав однос наше државе према култури, рекла бих да је поглед кроз тај прозор нарочито важан. Наравно да данас није иста ситуација као пре тридесет година јер са неколико кликова на Youtubeu или Vimeu можете да одгледате безмало сваку представу на овој планети, али то што већина нас има компјутер, не значи да треба укинути ритуал одласка у позориште и учествовања у колективном чину сусрета са другачијим доживљајем света. Осим тога, Битеф је много урадио за имиџ Београда и Србије и још увек то ради с великим успехом. Лепо је што су у међувремену настали и други интернационални фестивали, али је управо поштовање наслеђа и дугог трајања Битефа залог за будућност не само Битефа, него и тих фестивала.

Битеф је готово у потпуности субвенционисан и добија из буџета највише од свих 11 манифестација којима је оснивач град Београд. Како одговарате на све присутнији коментар културне јавности да је буџет Битефа и такав какав је много већи од онога што нуди публици?

Прво, није тачно да је Битеф у потпуности субвенционисан, иако ја сматрам да би овакав фестивал у земљи дивљег капитализма то морао да буде. Фестивал значајан део средстава проналази сам, али је проблем што тај део постаје све већи. Затим, мислим да је начин на који сте употребили информацију о финансирању фестивала веома опасан јер скреће пажњу са правог проблема и доводи фестивал у позицију размаженог деришта које има више него друга браћа, а стално се вајка. Наводите да је Битеф добио више од свих других манифестација, али не наводите да је то „више” тачно једна четвртина оног буџета коју је фестивал имао на располагању пре 10 година и далеко мање него што су реални трошкови једне релевантне међународне селекције. Осим тога, природно је да Битеф кошта више од, на пример, Радости Европе.

Мислим да би требало поставити питање шта се све финансира из државног буџета и да би пре ту требало направити другачије приоритете, ако је економска ситуација већ лоша, него штедети на Битефу. Осим тога, сигурна сам да је Битеф одувек коштао више од других манифестација , што је сасвим природно с обзиром на делатност којом се бави. Цене великих фестивалских продукција које сви очекују да виде на Битефу су јавна информација и лако их је проверити, па извести рачуницу.

На други део питања који се односи на имагинарну културну јавност не могу, заправо, не желим да одговорим. Ја бих могла да документујем да значајан део домаће и интернационалне културне јавности мисли потпуно другачије. Прошлогодишња награда Битефу као најзначајнијем фестивалу у региону, на пример, то потврђује као и афирмативни текстови о прошлом фестивалу у многим страним медијима, попут, рецимо, Гардијана.

Претходних 48 фестивалских издања представило је публици  много тога авангардног, занимљивог, али и шокантног. Ипак, златно доба Битефа је прошло. Како видите будућност Битефа?

Теза о „златном добу” Битефа је мит. Заиста, ниједно издање Битефа у реалном времену није доживело апсолутни успех. Оно што је са Битефом случај јесте да су многи учесници овог фестивала доживљавали неко накнадно уважавање са дистанце од неколико година, иако су њихове представе у реалном времену производиле пуно буре и негативних коментара. Такву су судбину доживели и Grotowski и Living Theatre и Bob Wilson и Meg Stuart и Anne Theresa de Kersmaeker и Juergen Gosch и Christoph Marthaler и многи други који су створили историју савременог театра. Историја рецепције Битефа је својеврсни допринос проучавању механизама филозофије паланке.

Раздобље Битефа које се најчешће дефинише као „златно” јесте уједно било и време када је земља у којој се овај фестивал одвијао била далеко већа и међународно релевантнија од данашње. Не можете очекивати да један међународни фестивал не трпи последице политичке и економске пропасти једне државе.

Штавише, мислим да је Битеф и данас јаче дипломатско оруђе, чак и у овој држави која за њега не мари претерано, од неких оруђа званичне политике. Занимљиво је, међутим, да на крају многи ипак радије критикују Битеф него државу. Што се тиче будућности, Битеф сада има структуру доброг и озбиљног савременог фестивала и у тој конструкцији баш ништа не би требало мењати, већ само унапређивати. Фестивал би требало да има више наслова и више копродуција.