Шта би рекао Тукидид

Професор историје на Универзитету у Хјустону Роберт Зарецки у чланку „Шта би Тукидид рекао о кризи у Грчкој” упоредио је ситуацију у којој моћни Атињани од маленог полиса Мелоса траже да се укључи у њихов савез, да плати чланарину и постављају им ултиматум, са садашњим држањем европских лидера према влади у Атини и народу који она представља.

Грчка криза и све околности повезане с њом већ су постале терен за проналажење многобројних паралела из далеке или блиске прошлости, а једно од занимљивих поређења донео је и професор историје на Универзитету у Хјустону Роберт Зарецки, аутор чланка „Шта би рекао Тукидид о кризи у Грчкој”. У управо објављеној анализи онога што је записао отац политичке и научне критичке историографије, Зарецки је одабрао детаљ из Тукидидовог „Пелопонеског рата”, у којем силни Делски савез, предвођен Атињанима, у свој састав покушава да укључи малени острвски град-државу Мелос, како се случајно не би догодило да тај савезник пређе на страну непријатељске коалиције окупљене око Спарте.

„Страна делегација која представља моћну алијансу поставља ултиматум малој медитеранској земљи. Или се придружите нашем савезу, платите високу чланарину и уступите свој национални суверенитет, или ћете бити уништени. Политичка елита земље пред којом је ултиматум не дозвољава да њиховим суграђанима посетиоци представе проблем, покушавајући тако да купи време. Али прагматизам те елите и њена љубазност према моћним гостима нису довољни да би страна делегација отишла. Коначно, елита је приморана да одговори и поручује да није спремна да преда слободу своје нације. Посетиоци се повлаче са претњом да ће уништити ту ’побуњеничку земљу’”.

Тако Зарецки започиње чланак и поставља питање да ли овај случај звучи познато.

„Ако се изостави неколико детаља, ситуација пресликава садашњи однос Грчке и Европске уније. Слична сцена догодила се пре две и по хиљаде година. И тада је Грчка била арена, а моћни Атински савез супротставио се малом острву Мелосу.”

Суштина је, пише Зарецки, била да се Мелос увуче у Делски савез, који је најпре настао како би се окупили грчки полиси ради одбране од персијске инвазије. Али, временом, та лига постала је оруђе атинског империјализма, у којој су чланови били принуђени да плаћају годишње таксе. Атињани би мањим полисима увек поручивали да је такав савез, чак и када га други градови критикују, направљен за добро свих чланова.

– Демократија коју су Атињани упражњавали у својој кући није се односила и на управљање тим савезом – поручује у свом чланку Зарецки.

Стручњак са Универзитета у Хјустону подсећа je ова епизода, названа и Мелијски дијалог, Тукидидов приказ онога што је амерички историчар Виктор Дејвис Хансон назвао „Атинском владавином терора”. У време када је Мелосу постављен ултиматум, рат између Атине и Спарте трајао је око две деценије, без назнака да ће бити завршен.

– Атињани су усвојили бруталну политичку доктрину да су сви који нису с њима, заправо против њих. Запретили су неутралном Мелосу да ће га уништити ако се не учлани у Делски савез – наставља Зарецки, уз ограду да поређење с данашњим случајем Грчке и њених кредитора у неким аспектима и није могуће, подсећајући да је Мелос био неутрална држава, док је Грчка данас чланица ЕУ, која годинама троши новац из касе Уније, и да малено острво пре две и по хиљаде година није било у кризи због зајмова, нити је водило „неодрживу социјалну политику”.

Међутим, Зарецки сматра да је и тада, као и данас, био случај да је „национална сувереност била супротстављена наднационалним организацијама”. Историчар додаје да је данашња Европа делимично настала „у страху од Стаљинове Русије, ништа мање опасне и намргођене од Ксерксове Персије”.

Али, као и Делски савез после отклањања персијске претње, основни разлог за безусловну верност чланица савеза Европи нестао је са распадом Совјетског Савеза – констатује Зарецки.

Никола Белић

-----------------------------------------

Хабермас: Немачкој су кредитори 1953. отписали пола дуга

Јирген Хабермас, један од највећих живих филозофа и теоретичара друштва, недавно је објавио анализу под називом „Зашто Ангела Меркел греши око Грчке”, коју је пренео немачки „Зидојче цајтунг”. У том ауторском тексту, између осталог, подсећа се да је канцеларка у Берлину већ на самом почетку спровођења „сумњивих спасилачких мера штедње” у тај пројекат укључила ММФ.

– Тај фонд одговоран је ако негде дође до проблема у функционисању међународног економског система. Као терапеут брине о заједничком интересу инвеститора, нарочито институционалних. Пошто су чланице Тројке, европске институције су стопљене са ММФ-ом, а политичари се појављују као недодирљиви агенти који раде строго у складу с правилима ММФ-а. То повлачење политике пред тржишним токовима објашњава дрскост с којом представници владе Немачке, иначе веома морално исправни људи, поричу заједничку политичку одговорност за катастрофалне друштвене последице неолибералних програма штедње, чијем су спровођењу и сами допринели као креатори ставова Европског савета – пише Хабермас.

Филозоф тврди да је „скандал унутар скандала” затвореност с којом немачка влада преузима улогу лидера и у том контексту подсећа на ситуацију када је данас најјачој европској држави била потребна помоћ.

– Немачка свој подстицај за економски опоравак, од којег и данас осећа благостање, дугује мудрости држава кредитора, које су јој Лондонским споразумом из 1953. отписале готово половину дугова – подвлачи Хабермас.