Дани гнева

Када је Владимир Путин прошле седмице рекао да је западна подршка једностраном проглашењу независности Косова незаконита и неморална, сетила сам се речи које је покојни Славко Ћурувија изговорио 24. марта 1999. године, када је последњи пут на редакцијском састанку окупио новинаре „Европљанина” и „Дневног телеграфа”.

Славков глас тог дана као да је резао тескобу у ваздуху. Рекао је да нећемо правити новине за Милошевићеве цензоре, али је додао и следеће: „Ми смо против Милошевића, али смо патриоте. Ми смо против и незаконитог, неморалног и нелегитимног НАТО напада на Југославију”.

Свега три недеље касније, говорила сам на његовој сахрани. Испричала сам присутнима шта нам је Славко рекао уочи првих бомби, додавши да је био храбар човек, за разлику од оних који су му кукавички пуцали у леђа, и оних који су га мучки бомбардовали с неба.

Попут осталих Славкових колега, и ја кривим режим Слободана Милошевића за његову смрт. Али не могу да се отмем утиску да би Славко Ћурувија данас био исто тако огорчен као и ја што се наши западни пријатељи крију иза мртвог Слободана Милошевића и злочина једног бившег режима, не би ли оправдали кршење међународног права, отимачину туђе територије и награђивање радикалног албанског национализма.

Неке велике и утицајне државе још данас ће признати самопроглашену косовску независност. У томе је драма овог тренутка у историји Србије. Албански тријумф истовремено је и тријумф западног интервенционизма, а наш пораз је пораз начела да међународно право штити и мале, а не само велике државе. Србију нису поразили Албанци, већ западни лидери који су дали државу Хашиму Тачију, након што су зауставили ход Србије према Европи због Младића и Караџића.

Данас су у Србији додатно понижени и они који су се супротстављали Слободану Милошевићу, не зато што су били против српских националних интереса, већ зато што су били против Милошевићеве ауторитарне, неправедне и неправне владавине. Данас је због тога на губитку и Славко Ћурувија, заједно с другима у Србији који покушавају да интегришу национални понос с државним интересима, традицију с модерношћу, европске вредности са самопоштовањем, право с правдом. 

Срби су мали народ који има незгодну навику да се супротставља јачима од себе. Порази које смо протеклих деценија доживели оставили су, међутим, трауме на националној психи. Задатак је власти да на независност Косова реагује као што би свака суверена држава реаговала на гажење суверенитета и отимање територије, али и да при том води рачуна да се пола становништва плаши колико Томислава Николића, толико и реваншизма наших западних пријатеља.

Постоје, доиста, неке разлике у ставу Бориса Тадића и Војислава Коштунице кад је реч о Косову и нашем путу у Европу. Ако у овом часу има неке утехе, она је у томе да су оба та става, како ми ових дана рече Алекса Ђилас, високоморална, етички изнад политичких ставова западних лидера. Не само што немамо чега да се стидимо, већ имамо због чега да се поносимо.

Или, што јуче рече Томислав Николић: „Ништа ми нисмо мање поносни што нам је неко нешто отео на силу”.