Успон и пад хомофобије

Миша Ђурковић у свом тексту „Успон хомосексуализма” износи неколико неистина и малициозно изврће чињенице како би „аргументовано” показао зле намере ЛГБТ популације да регрутује ново чланство и највероватније завлада светом. Своје „аргументе” изнео је у више текстова, за више медија, те би се могло рећи да je господин Ђурковић у кампањи против еманципације ЛГБТ популације, али ћу се овог пута задржати само на овом тексту.

Хомосексуално понашање било је прихватљиво у античкој Грчкој и Риму, а прогон хомосексуалаца у Европи почиње оног тренутка када хришћанство преузима примат. Све државе су имале законе којима се хомосексуални чин кажњавао затворском казном и ти закони почињу да се укидају у другој половини 20. века, али малтретирање ЛГБТ популације није нестало. Полиција је рацијама малтретирала хомосексуалце и хапсила трансвестите по геј кафићима у Њујорку, али током ноћи 27. јуна 1969. ЛГБТ популација је узвратила на то малтретирање и то данас славимо као Дан поноса. Миша Ђурковић у свом тексту тврди да су хомосексуалци напали полицију, што је извучено из контекста, исто као кад би рекли да је Гаврило Принцип „извршио терористички напад” и ту ставили тачку.

Америчко психијатријско друштво је 1973. године уклонило хомосексуалност са листе болести, након вишедеценијског малтретирања електрошоковима, хемијском кастрацијом и безуспешним лечењем нечега што је природни варијетет људске сексуалности, који је пронађен и у преко 1.500 животињских врста. Ту није реч о моћном геј лобију који је успео да изнуди ову одлуку, већ је у питању одлука стручњака иза које стоји дугогодишњи научни рад.

Аутор као главну аргументацију користи широко раширено мишљење о Америци као светском полицајцу и саопштава да ће Стејт департмент бранити људска права ЛГБТ популације чак и војним интервенцијама. Хомосексуалност се законски кажњава у 80 земаља света, док у осам од њих постоји смртна казна, која се активно спроводи, али нисмо видели да су САД интервенисале.

Ђурковић тврди да „владајући сегменти америчког друштва промовишу геј агенду супротно вољи већине Американаца”, што није тачно. Истраживања јавног мњења, која су се по питању геј бракова радила од 1996, показују да већина Американаца од 2010. године подржава геј бракове. Последње које је рађено, у фебруару 2015. („Волстрит џорнал”), показује да 59 одсто Американаца подржава геј бракове. У тексту се тврди да су геј бракови у већини савезних држава легализовани правним насиљем и судијском диктатуром, што је малициозна манипулација. Америка има одличан правосудни систем, закони се поштују, а изнад свега ту је Устав, на који су Американци јако поносни, јер је стар више од 200 година. У појединим савезним државама геј брак је легализован вољом изабраних представника народа, негде је забрањен том вољом, негде забрањен на референдуму, негде легализован на референдуму (држава Мејн), а у већини држава где је геј брак забрањен та забрана је проглашена противуставном. Називати одлуке уставних судова правним насиљем и судијском диктатуром је нонсенс јер у Америци постоји консензус да су све одлуке и закони подређени принципима дефинисаним у уставу. Србија има уставни суд који доноси одлуку на основу Устава Републике Србије, али не видим да неко те одлуке назива правним насиљем и судијском диктатуром.

Хомосексуалци могу да имају своју биолошку децу или да усвајају напуштену. Узећу само познате примере: глумица Рози О’Донел и њена супруга имају четворо деце, као и певачица Мелиса Етриџ, Елтон Џон и Дејвид Фурниш имају два сина, као и глумица Џоди Фостер, Нил Патрик Харис и Дејвид Буртка имају близанце, као и Рики Мартин… У питању су њихова биолошка деца и имају их више него многи борци за традиционалне вредности у Србији, где је наталитет у паду, а геј бракова нема.

Као атеисту посебно ме узнемирава спомињање хришћанског традиционализма у контексту геј бракова. Прво, постоје хришћанске цркве које нису антигеј, које су све равноправне по америчком уставу, за разлику од Србије, где постоје традиционалне и остале цркве, али оно што је мени битније јесте зашто би се (тај антигеј) хришћански традиционализам наметао онима који нису хришћани, пре свега атеистима? Немам ништа против да се хришћанима забрани геј брак и да се сурово кажњавају, али не видим зашто би то важило за атеисте? Зашто атеисти морају да живе по хришћанским принципима?

На крају увек треба поставити питање мотивације зашто би неко био против права ЛГБТ популације и зашто људи имају потребу да гурају нос у туђе животе и у оно што их се не тиче, а да ти исти бурно реагују кад неко други покушава да управља њиховим животом? Често се каже да ће геј бракови уништити традиционалне вредности, а једино што уништава брак јесте развод. Зато забраните разводе ако вам је до очувања бракова! Хомофобија је имала свој успон од доласка хришћанства до средине 20. века, хомосексуалци су мучени, малтретирани, убијани у конц-логорима и цивилизација је одлучила да ту историјску неправду исправи, те можемо говорити о паду идеологије хомофобије у 21. веку. И то је добро, јер се супротстављамо мржњи, дискриминацији и неправди.

Поред хомофобије, Миша Ђурковић је свој текст морао да заврши са дозом расизма и упозори да са истока поново надиру варвари, а да заборавља да са тог истог истока на европске зидине надиру и Срби, који масовно напуштају земљу и одлазе на тај декадентни Запад како би живели нормално.

Уредник геј магазина „Оптимист”