Резолуција

Поводом неколико верзија британске резолуције о Сребреници, као и обично, јавност у Србији се брзо поларизовала, губећи из вида различите димензије које треба посебно анализирати.

Претежан део јавности одбацује резолуцију, али се у тој маси „шверцују” и веома су гласни они који негирају или минимизују број људи које су српске снаге стрељале у неколико јулских дана 1995. године. Неукусно је лицитирати бројем жртва, али је неразумно минимизирати тај број упркос расположивим чињеницама. На тај начин се исказује неспремност на суочавање са прошлошћу, а то је управо оно што даје легитимитет творцима резолуције. Нажалост, злочин је почињен и са тим се ваља суочити. И даље нема одговора на питање ко је и због чега издао наредбу да се тај злочин изврши, мада би управо српска страна требало да буде најзаинтересованија да се то недвосмислено утврди. По природи ствари, управо српске службе имају или су имале највише могућности да дођу до тих одговора и нејасно је због чега их нема.

На несрећу, још нема ни податка о свим жртвама сукоба на простору СФРЈ и због тога охрабрује вест да је Влада Србије подржала „Реком”. То, између осталог, показује да је у Србији сазрела свест да је објективно утврђивање чињеница у интересу Србије, која инсистира на тези да нема невиних у крвавом пиру у балканској крчми и да црно-бела слика која је остала замрзнута у очима светске јавности не одговара истини.

Сасвим је друго питање како треба квалификовати сребренички злочин. Посебно је проблематично што се предлогом британске резолуције цементира теза о геноциду позивањем на две судске пресуде. Пажљива анализа тих пресуда и њихово поређење са другим пресудама хашког трибунала указују на мноштво противречности које не остављају простор за овакав закључак. О томе је убедљиво писао шведски професор Шел Магнусон. Он је управо на примеру рата у БиХ и на случају Сребренице показао на који начин је злоупотребљен сам појам геноцид. (Текст се налази на страници: http://www.ius.bg.ac.rs. Другим речима, нејасно је због чега би судска, а не научна истина била у основи неке политичке резолуције.

Инсистирање на појму геноцид управо је и изазвало највише подозрења српске владе. Да није реч о пукој умишљености и да се иза брда ваља нешто много крупније, показује чињеница да су се око резолуције у СБ сукобиле велике силе (у тренутку док ово пишемо, расправа о овом документу била је одложена). С тим у вези бар два питања траже одговор. Прво је зашто су се Британци након двадесет година сетили помирења на Балкану, посебно стога што резолуција не води помирењу, јер је једна од завађених страна не прихвата. Но, у томе се огледа вештина британске дипломатије. Да је прихваћена од свих, резолуција би аутоматски постигла свој циљ. Чињеница да јој се нека (српска) страна противи, сама по себи сведочи о неопходности доношења овакве резолуције на највишем светском нивоу.

На овакав дипломатски маневар тешко је одговорити упркос чињеници да су политичке намере и последице овакве резолуције доста очигледне. Укратко, ако буде усвојена, резолуција ће представљати доста важан корак у реконструисању политичке архитектуре на Балкану. Срби, упркос поразима у ратовима деведесетих, и даље, са снажном Републиком Српском и малим али значајним „акцијама” на Косову, чине респектабилан фактор и контролишу већи део Балкана. У не тако тешко замисливом контексту узаврелог национализма то може представљати озбиљан проблем. Једноставнији начин за контролу мира на Балкану представљала би „равнотежа страха”, то јест ситуација у којој ниједна балканска држава не би била јача од других нити би, с тим у вези, без великог ризика по себе могла да подстиче самосталне акције.

Друго је питање због чега је Русима, мада им то нико званично није тражио, стало до тога да резолуција не буде усвојена. Сасвим очигледно, играјући на карту српског национализма, они тим чином показују пријатељски гест јачајући свој утицај међу Србима, истовремено чувајући колико је то могуће доминантан српски утицај у региону. У ситуацији појачаног евроатлантског притиска на Русију, није безначајно имати савезника у непријатељској позадини. Једино је неизвесно шта такав савезник окружен НАТО морем има од тога осим давања краткотрајног одушка националном поносу.

У играма великих сила народи Балкана једва да се ишта питају. На њих се рачуна једино као на монете за поткусуривање. Острашћене и међусобно завађене најлакше је користити као пионе на великој шаховској табли где често бивају жртвовани само да би се добио темпо у игри.

Управо због тога, трезвеност националних вођа је од одлучујућег значаја ако се жели добро свом народу. Маневарски простор који им стоји на располагању веома је скроман и због тога они немају права на грешке, исхитреност и непромишљеност.

Британци су себи могли да приуште луксуз да инсистирањем на резолуцији праве грешку, гурајући Србију у чвршћи савез са Русијом. Србија, међутим, нема права на грешку да у тај загрљај непромишљено срља упркос импулсу који резолуција провоцира. Можда је због тога најбоље пустити велике силе да играју своју игру јер се на њу ни овако ни онако не може битно утицати. Уместо тога, треба се усмерити на оно на шта се може остварити какав-такав утицај, а то је политика стварног помирења у региону. Због тога треба поздравити одлуку Владе Србије да је на комеморацији у Сребреници представља премијер. Таква одлука је часна према жртвама сребреничког злочина, али и одговорна према сопственом народу и држави.

*Професор на Филозофском факултету у Београду