Борба за домаћина страначке куће

ДСС и Трећа Србија искључују виђеније страначке функционере, а у Дверима тиња незадовољство што је „домаћин” Бошко Обрадовић приграбио превише власти. Уместо што троше енергију на унутрашње сукобе, ове ванпарламентарне странке деснице, када би се удружиле са Шешељевим радикалима, на изборима би могле да освоје између 15 и 20 одсто гласова.

Аналитичари сматрају да у корену ових подела има најмање идеологије и да је реч о борби за власт.

Главни уредник „Нове српске политичке мисли” Ђорђе Вукадиновић истиче да је у малим странкама заправо кључно питање односа према Александру Вучићу и његовој влади.

Да има истине у овом ставу, показује случај ДСС-а. На миг Санде Рашковић-Ивић искључено је седам одборника у Скупштини Београда, укључујући заменика градоначелника престонице Андреју Младеновића. Врх ДСС-а оптужио их је да партију желе да претворе у сателит Вучићевих напредњака. Екскомуникација појединих утицајних чланова задесила је и Трећу Србију, која учествује у локалној власти у Новом Саду.

Владан Глишић, један од старешина Двери, за то време у јавности отворено критикује управо усвојени статут покрета који је прерастао у странку.

– Међу најважнијим проблемима је што сада председник има овлашћења каква нема ниједан председник неке странке у Србији. Нису предвиђене ни функције његовог заменика, ни потпредседника и зато мислимо да Двери постају лидерска странка. Нема правог контролног механизма, али ћемо покушати да то изменимо и задржимо саборски начин одлучивања, уместо да делимо наш покрет. За два месеца очекује нас изборна скупштина и она ће вероватно бити кључна – наводи Глишић.

Новоизабрани председник Двери Бошко Обрадовић на ове замерке одговара да је „јако Председништво наследник донедавног Старешинства, с председником као домаћином у кући и првим међу једнакима”.

– Размотрићемо има ли потребе за функцијама заменика председника и потпредседника. Нови статут у складу је са важећим Законом о политичким странкама и почива на саборном одлучивању истакнутом већ у првом члану – наводи Обрадовић.

Он додаје да Двери имају Сабор, Главни одбор, Председништво, Извршни одбор, Политички савет, стручне савете, директора Покрета и низ других руководећих органа.

Док се Двери ипак држе на окупу, њихови некадашњи саборци из Војводине под фирмом Трећа Србија у правом су превирању, које је резултирало искључивањем чланова председништва, Александра Ђурђева, досадашњег генералног секретара, као и Горана Миленковића и Сунчице Марковић. Они су оптужили председника Мирослава Паровића и поручили да су избачени мимо статута партије, а Ђурђев је саопштио да „Паровић треба да буде свестан да Трећа Србија није ЈУЛ”.

– Диктатор на кога се Паровић угледа не постаје се преко ноћи, баш као ни председник државе. Само не знам какву је он то и од кога понуду добио да се тако промени? Да ли ће сутра са Чанком у коалицију? – питао је Ђурђев.

Паровић на ове оптужбе одговара да је чланове странке искључио у складу са овлашћењима, због низа афера и претњи с којима су повезани.

– Кад Ђурђев мени нешто покушава да припише делује као да прича о себи самом. Три искључена члана су одборници у Скупштини града Новог Сада и мимо договора са мном одлучили су да се повуку три месеца пред локалне изборе. Не знам за чији рачун то раде. Спреман сам да признам грешку што су они до сада били у редовима наше странке и да се извиним грађанима Србије јер нису раније удаљени – закључује Паровић за „Политику”.

Ђорђе Вукадиновић ова дешавања објашњава и чињеницом да је у многим партијама завладала нервоза пред изборе који се ближе.

„Ту се манифестује и класичан српски лидерски синдром, који нужно прати борба за доминацију. Понекад узрок подела може да буде и подела политичког плена, али најмање сама идеологија”, објашњава Вукадиновић.

За аналитичара Бранка Радуна, шта год да је формални разлог страначких сукоба, иза свега стоји борба за преузимање вођства, па тек онда идеолошке разлике.

– На поделе може да утиче и спољни фактор, попут тајкуна или неке друге странке која би ту могла да придобије део бирачког тела. Можда је сада то актуелније на десници, али не треба заборавити да таква појава није својствена само њима. Цепале су се и странке грађанске оријентације. Колико је само партија настало из ДС-а – каже Радун.

За њега постоји и психолошки моменат да се они који су мањи, незадовољни што немају значајнији утицај, додатно деле.

– На изборима 2012. цензус је, од десничарске опозиције, успео да пређе само ДСС, који није имао ни целих седам одсто, а остали су били ван парламента, док 2014. ни ДСС није ушао у Скупштину. Такви изборни биланси могу само да појачају унутрашње несугласице – оцењује Радун.

Понекад узрок подела може да буде и подела политичког плена, али најмање сама идеологија. Ипак, требало би имати у виду да је свака прича, од странке до странке, донекле различита. Велико је питање у којој је мери могуће поредити ДСС и Трећу Србију – каже Вукадиновић.

Али он сматра да постоји кључни фактор који је умногоме данас заједнички именитељ за све односе у мањим странкама.

– То је свакако однос према Александру Вучићу и његовој власти – закључује Вукадиновић.