Мокрањчево „Тебе појем” за младобосанце

Музика компонована за филм „Бранио сам Младу Босну” пример је како се музика као важан елемент и успели контрапункт уклапа у комплетан доживљај филма. Овим речима петочлани жири Филмског фестивала у Сопоту образложио је своју одлуку да главну награду за музику додели Биљи Крстић и Микију Станојевићу, који су оставили свој музички печат у филму Срђана Кољевића, за којег је пак ово остварење било својеврстан начин да кроз документарне изворе тражи пут до лица људи која се крију иза велова легенди.

„Отуда и ова музика, која као да лелуја кроз те прозрачне велове времена”, изјавио је сценариста и редитељ Кољевић.

А да би музика Биље и Микија успела да лелуја, пробијајући се кроз простор и време од пре 100 година, аутори су уронили у српске и босанске традиционале и посегли за старим добрим музичким рукописом Стевана Мокрањца – његовим „Руковетима”.

Двоје уметника од редитеља су добили јасна упутства – требало је причу повезати женским вокалом јер су у филму главни актери, сви до једног. 

– А ко је то могао боље да одради него Биља Крстић. Да кроз женски глас, топао, али и драматичан емотивно обоји слику тог времена и његових учесника. Тако смо се нас двоје нашли у овој филмској причи – како бисмо успоставили равнотежу. Песма са којом смо отворили музичку потку у филму била је написана на текст непознатог аутора који нам је донео редитељ – прича Станојевић.

Биља додаје како су дуго размишљали како то да ураде, како да музички уобличе текст јер није мала ствар радити музику у филму епохе, ту нема шале.

– Шта друго да урадимо него да се дохватимо историјске грађе. Нажалост, мало тога записаног смо пронашли, мало података о музици тог времена. Срећом, из књиге „Српска музичка библиографија до 1914” Владимира Ђорђевића успели смо да дочарамо концепт музичког програма тог времена. Шта се изводило, какви су били оркестри... И, кренули смо од Четрнаесте руковети Стевана Мокрањца, композиције „Песма из Босне”. То нам је била полазна основа јер се ту најмање грешило. Мокрањац је то дело писао 1907, тако да се оно већ увелико изводило у години када се одвија радња филма. Пошто је Млада Босна била организација напредне омладине, размишљали смо шта би за сцену било најбоље, па смо опет посегли за Мокрањцем и из Четрнаесте руковети мало прерадили за оркестар „Што но ми се Травник замаглио” и „Девојка виче са високог брда” – прича Биља Крстић, не заборављајући да каже како је са Станојевићем обрадила и Мокрањчеву композицију „Свака птица у шумици”, с тим што она није успела да уђе у филм.

Све остало што је музички обојило Кољевићев филм ауторски је рад Биље Крстић и Микија Станојевића. Овај успешни музички ауторски тандем још једном уронио је у Мокрањчеву музичку заоставштину када је уз помоћ нота испраћао Младу Босну у историју. Најлогичније је било да ти млади људи на пут у вечност крену уз тактове обрађене Мокрањчеве химне – молитве „Тебе појем”.

– Интензивно смо сарађивали са Кољевићем током израде музике за сваку сцену. Био је много захтеван, а наша ауторска музика отишла је у сасвим другом правцу од Мокрањчеве. У њој се осећају утицаји и Босне и Србије. Одише нашом емоцијом јер то јесте филм тако захтевао – каже Станојевић.

Сцена из филма „Бранио сам Младу Босну” (Промотивна фотографија)

Биља Крстић прича како се дешавало да музиком коју су компоновали ни њих двоје ни Кољевић не буду задовољни, али сујета се није будила.

– Напротив. Причињавало нам је велико задовољство да радимо заједно. Мики би сео за клавир и давао идеје. Срђан је свирао укулеле. То је однедавно почео, а иначе свира бенџо. И онда бисмо на лицу места стварали. Желели смо да и Срђан у филму да свој музички печат, али то се није десило. Бенџо у овој причи нисмо могли да користимо, али јесмо лауту, кавал, тамбуру, хармонику, гитару. Иако, главни инструмент је био и остао – вокал – прича Биља, а Мики додаје да у филму има делова у којима нема вокала, нема Биље.

– Али врло мало. Основну Срђанову идеју, Биљин вокал, поштовали смо до краја – каже Мики Станојевић.

Ноте за филм о деци оболелој од рака

На питање да ли су очекивали награду за најбољу музику, Биља Крстић признаје да је јесте прижељкивала.

– Прижељкивала сам јер знам колики је ауторски печат дат у филму. Ово је први пут да смо Мики и ја урадили комплетну музику за филм. Јесмо писали за „Зону Замфирову”, али само четири песме, а имамо и искуство из серије „Шесто чуло”.

Мики Станојевић признаје да награду није очекивао.

– Сувише сам реалан, знам како се то код нас ради, а ми нити смо кога за рукав вукли нити смо лобирали, – каже Станојевић, признајући да награда ипак прија јер скреће пажњу на ауторе.

Биља и Мики улазе у нови заједнички посао, филмски пројекат о деци оболелој од рака.

– Тежак је филм. Реч је о кратком метру, а редитељ је Саша Кнежев, наш човек из Америке: Премијера филма биће у Лос Анђелесу – каже Станојевић.