ПОЛИТИКА, УЕФА И ТРИБИНЕ

Опа, када је УЕФА подвикнула и запретила озбиљним казнама, управе српских фудбалских клубова са европским амбицијама намах су спутале свеколике штеточинске страсти својих навијача. Значи, може.
Уверили смо се да колективни перформанс туча, насиља, мржње и деструкције није обавезан ни на домаћем ни на гостујућем терену. Уз жалосну допуну: да би реаговали, и то у надокнади времена, треба нам нека УЕФА.

Има нешто важније од мирнодопске атмосфере која ће, ваљда, "Партизану" омогућити наставак европског такмичења. Домаћи фудбалски моћници, "Партизана" али и "Звезде", нехотично су потврдили да – кад се хоће или када прете финансијски губици – прилично лако контролишу дивљања, политизацију, расизме или национализме инцидентних навијачких група које врбују, праве, плаћају и толеришу.

То по логици ствари значи да сносе одговорност за све што се догађало док ове недеље нису утихнули. Ако су.

Не бих се враћао на опште место да су стадиони били први полигони распада СФРЈ. Занимају ме садашње митолошке инспирације дивљања, посебно на утакмицама "високог ризика", што ће рећи клубова из држава које су ономад распиривале братство и јединство. Занима ме навијачко дивљаштво које се тумачи готово као неки демократски облик дијалога једне групе људи са јавношћу.

Како то да су друштвени маргиналци, јер управо се о њима ради, на наше очи створили свој свет субкултуре? Да све буде још горе, ко им је омогућио да се на гостовањима наших фудбалера – од младе репрезентације до клубова – представљају као разуздана сила која разара углед земље?

Не мислим да су ови стадионски разваљивачи, годинама пажљиво "дадиљани" од клубова за које навијају, претерано моћни креатори нашег лошег имиџа. Свакако су по углед Србије мање погубни од хашких оптуженика. Али, док се јавно и свуда поигравају управо тим ликовима које проглашавају за хероје, док скандирају "Нож, жица, Сребреница" или "Све судије хашког суда могу да нам полижу м...", постају и те како штетни.

Али, зашто све пребацити на заслепљене навијаче, усамљенике у групи којима је омиљени клупски дрес сурогат за запослење, социјалну сигурност, за све оно што немају? Како им замерити што су се навукли на примитивни шовинизам – давно дефинисан као "последње уточиште хуља" – када се националистичке искључивости не стиде ни неке владике, политичари, академици, професори, књижевници, лекари. И спортисти. Када радикали Нови Београд излепљују плакатима са ликом одбеглог генерала.

Оно што након деценије од завршетка последњег балканског рата брине на спољном плану је поновно претварање стадиона у бојишта бивших југословенских национализама. На унутрашњем то је политика која се води са трибина. И једни и други, тамо и овде, злоупотребљавају прави и псеудодесничари разних боја.

Уместо екуменске, фудбал је попримио ратничке димензије. Непријатељ је некоме и даље потребан као мера патриотизма и – оданости клубу.

Клубови и њихове управе о томе ћуте. Пошто ме кланови не додирују, узимам себи слободу да кажем да су за овакво стање најодговорнији клупски фудбалски челници. Навијачи су извођачи радова. Управе су их правиле и толерисале.

Како то да преко ноћи, по директивама УЕФА, вође навијача почну да ућуткују сабраћу када крену с оним "Уби, закољи, да Хрват не постоји"? Како нема петарди? Рекли им, наредили, молили их клупски босови. Исти они који њихову енергију годинама не умеју, неће или не желе да репрограмирају у позитивну еуфорију надахнуту сопственим спортским вредностима – тениса, фудбала, ватерпола, кошарке.

Зар надлежни не разумеју да УЕФА може да "укине" спољног непријатеља, али ће хулигани одмах наћи домаћег. Ако нема Хрвата, већ ће наћи неког да искале малигну ћуд свог чопора. Домаћи фудбалски миље је тај који им годинама омогућава да не траже ривале, већ крвне непријатеље.

Нико не може да ме убеди да у навијаштво мора да буде уграђено толико вулгарне мржње. Нико ме неће разуверити да управе клубова не знају за примитивне псовачке риме. Зашто нико није рекао: ало, људи, смислите нешто колико-толико пристојније.

Пошто није, ствар ескалира. Племенска енергија "севера" или "југа" давно је убачена у реторту политике. Фудбал је постајао средство за колективно лечење колективне фрустрације.

Они иза навијача и њихових вођа пажљиво су ослушкивали хук са трибина гледајући да се не замере. Онда су кренули у инструментализацију претварајући навијачки врх, онај који транспарентима и песмом диктира атмосферу, у личне преторијанце. Држе их на сиси ситне корупције: путни трошкови, навијачки реквизити, сендвичи, пиво.

Многи овдашњи навијачи постали су нечија фаланга, и по томе се много разликују од британских хулигана. Они тамо јесу у власништву пива, али су своји. Када су индивидуално оштро кажњавани, све је легло. Овде треба јурити оне који их праве.

Ко је толико наиван да помисли да управе не знају кога са собом воде и шта ти манипулисани паћеници имају на репертоару? Шта у глави, а шта по џеповима? Годинама их форматизују, а онда се постфестум изненаде. Као запрепашћени су недоличним понашањем. Нису то од својих очекивали.

Нису очекивали? Ма неће бити. Ако на домаћим теренима годинама ј... мајку коме год стигну, ако су се на стадионе уселили Хаг, Младић, Караџић, Косово и Равна гора, ако све то толико траје а ништа није предузето, онда нема места изненађењу.

Уколико су се пак "отели" у жељи да свету покажу да нико не може да их обузда, нека социолози одговоре на питање кога насилници кажњавају: власт земље у којој живе или управу клуба за који навијају? Власт и управе нека раде свој посао. Нека се Закона о спречавању насиља на спортским приредбама не сете само када их на то подсети УЕФА. Или нека домаћа стадионска трагедија.

Ако су навијачи инструментализовани, крива је управа. Ако су се "отели", опет је крива управа. Нема бекства од одговорности. Слика спорта се у огледалу враћа као слика друштва. И обрнуто.