POLITIKA, UEFA I TRIBINE

Opa, kada je UEFA podviknula i zapretila ozbiljnim kaznama, uprave srpskih fudbalskih klubova sa evropskim ambicijama namah su sputale svekolike štetočinske strasti svojih navijača. Znači, može.
Uverili smo se da kolektivni performans tuča, nasilja, mržnje i destrukcije nije obavezan ni na domaćem ni na gostujućem terenu. Uz žalosnu dopunu: da bi reagovali, i to u nadoknadi vremena, treba nam neka UEFA.

Ima nešto važnije od mirnodopske atmosfere koja će, valjda, "Partizanu" omogućiti nastavak evropskog takmičenja. Domaći fudbalski moćnici, "Partizana" ali i "Zvezde", nehotično su potvrdili da – kad se hoće ili kada prete finansijski gubici – prilično lako kontrolišu divljanja, politizaciju, rasizme ili nacionalizme incidentnih navijačkih grupa koje vrbuju, prave, plaćaju i tolerišu.

To po logici stvari znači da snose odgovornost za sve što se događalo dok ove nedelje nisu utihnuli. Ako su.

Ne bih se vraćao na opšte mesto da su stadioni bili prvi poligoni raspada SFRJ. Zanimaju me sadašnje mitološke inspiracije divljanja, posebno na utakmicama "visokog rizika", što će reći klubova iz država koje su onomad raspirivale bratstvo i jedinstvo. Zanima me navijačko divljaštvo koje se tumači gotovo kao neki demokratski oblik dijaloga jedne grupe ljudi sa javnošću.

Kako to da su društveni marginalci, jer upravo se o njima radi, na naše oči stvorili svoj svet subkulture? Da sve bude još gore, ko im je omogućio da se na gostovanjima naših fudbalera – od mlade reprezentacije do klubova – predstavljaju kao razuzdana sila koja razara ugled zemlje?

Ne mislim da su ovi stadionski razvaljivači, godinama pažljivo "dadiljani" od klubova za koje navijaju, preterano moćni kreatori našeg lošeg imidža. Svakako su po ugled Srbije manje pogubni od haških optuženika. Ali, dok se javno i svuda poigravaju upravo tim likovima koje proglašavaju za heroje, dok skandiraju "Nož, žica, Srebrenica" ili "Sve sudije haškog suda mogu da nam poližu m...", postaju i te kako štetni.

Ali, zašto sve prebaciti na zaslepljene navijače, usamljenike u grupi kojima je omiljeni klupski dres surogat za zaposlenje, socijalnu sigurnost, za sve ono što nemaju? Kako im zameriti što su se navukli na primitivni šovinizam – davno definisan kao "poslednje utočište hulja" – kada se nacionalističke isključivosti ne stide ni neke vladike, političari, akademici, profesori, književnici, lekari. I sportisti. Kada radikali Novi Beograd izlepljuju plakatima sa likom odbeglog generala.

Ono što nakon decenije od završetka poslednjeg balkanskog rata brine na spoljnom planu je ponovno pretvaranje stadiona u bojišta bivših jugoslovenskih nacionalizama. Na unutrašnjem to je politika koja se vodi sa tribina. I jedni i drugi, tamo i ovde, zloupotrebljavaju pravi i pseudodesničari raznih boja.

Umesto ekumenske, fudbal je poprimio ratničke dimenzije. Neprijatelj je nekome i dalje potreban kao mera patriotizma i – odanosti klubu.

Klubovi i njihove uprave o tome ćute. Pošto me klanovi ne dodiruju, uzimam sebi slobodu da kažem da su za ovakvo stanje najodgovorniji klupski fudbalski čelnici. Navijači su izvođači radova. Uprave su ih pravile i tolerisale.

Kako to da preko noći, po direktivama UEFA, vođe navijača počnu da ućutkuju sabraću kada krenu s onim "Ubi, zakolji, da Hrvat ne postoji"? Kako nema petardi? Rekli im, naredili, molili ih klupski bosovi. Isti oni koji njihovu energiju godinama ne umeju, neće ili ne žele da reprogramiraju u pozitivnu euforiju nadahnutu sopstvenim sportskim vrednostima – tenisa, fudbala, vaterpola, košarke.

Zar nadležni ne razumeju da UEFA može da "ukine" spoljnog neprijatelja, ali će huligani odmah naći domaćeg. Ako nema Hrvata, već će naći nekog da iskale malignu ćud svog čopora. Domaći fudbalski milje je taj koji im godinama omogućava da ne traže rivale, već krvne neprijatelje.

Niko ne može da me ubedi da u navijaštvo mora da bude ugrađeno toliko vulgarne mržnje. Niko me neće razuveriti da uprave klubova ne znaju za primitivne psovačke rime. Zašto niko nije rekao: alo, ljudi, smislite nešto koliko-toliko pristojnije.

Pošto nije, stvar eskalira. Plemenska energija "severa" ili "juga" davno je ubačena u retortu politike. Fudbal je postajao sredstvo za kolektivno lečenje kolektivne frustracije.

Oni iza navijača i njihovih vođa pažljivo su osluškivali huk sa tribina gledajući da se ne zamere. Onda su krenuli u instrumentalizaciju pretvarajući navijački vrh, onaj koji transparentima i pesmom diktira atmosferu, u lične pretorijance. Drže ih na sisi sitne korupcije: putni troškovi, navijački rekviziti, sendviči, pivo.

Mnogi ovdašnji navijači postali su nečija falanga, i po tome se mnogo razlikuju od britanskih huligana. Oni tamo jesu u vlasništvu piva, ali su svoji. Kada su individualno oštro kažnjavani, sve je leglo. Ovde treba juriti one koji ih prave.

Ko je toliko naivan da pomisli da uprave ne znaju koga sa sobom vode i šta ti manipulisani paćenici imaju na repertoaru? Šta u glavi, a šta po džepovima? Godinama ih formatizuju, a onda se postfestum iznenade. Kao zaprepašćeni su nedoličnim ponašanjem. Nisu to od svojih očekivali.

Nisu očekivali? Ma neće biti. Ako na domaćim terenima godinama j... majku kome god stignu, ako su se na stadione uselili Hag, Mladić, Karadžić, Kosovo i Ravna gora, ako sve to toliko traje a ništa nije preduzeto, onda nema mesta iznenađenju.

Ukoliko su se pak "oteli" u želji da svetu pokažu da niko ne može da ih obuzda, neka sociolozi odgovore na pitanje koga nasilnici kažnjavaju: vlast zemlje u kojoj žive ili upravu kluba za koji navijaju? Vlast i uprave neka rade svoj posao. Neka se Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama ne sete samo kada ih na to podseti UEFA. Ili neka domaća stadionska tragedija.

Ako su navijači instrumentalizovani, kriva je uprava. Ako su se "oteli", opet je kriva uprava. Nema bekstva od odgovornosti. Slika sporta se u ogledalu vraća kao slika društva. I obrnuto.