Бергман није имао смисла за хумор

Фестивал европског филма, 22. по реду, почиње вечерас на Летњој позорници на Палићу. Фестивал ће прогласити отвореним шведски редитељ Рој Андерсон, који је уз домаћег синеасту Желимира Жилника, овогодишњи добитник награде „Александар Лифка” за допринос европској кинематографији.

Андерсон (72) из родног Гетеборга на Палић стиже возом (јер не воли да лети авионом, прим. аут.), таман на сусрет са публиком са којом ће разговарати у биоскопу „Еуросинема” у Суботици. Пројекцијом његових кратких филмова завршава се омаж посвећен овом аутору. Програм  никада није било лакше саставити јер аутор има само пет дугометражних играних филмова: „Шведска љубавна прича”, „Гилиап”, „Песме с другог спрата”, „Ти, што живиш” и „Голуб седи на грани размишљајући о постојању”, за које је освајао награде на фестивалима у Кану, Берлину, Венецији...

Док је студирао филм, Андерсон је имао врло специфичан однос са чувеним редитељем Ингмаром Бергманом. Данас ретко прича о њему, и у разговору за „Политику” кратко је рекао да Бергман апсолутно заслужује репутацију коју има, и додао:

– Нажалост, није имао смисла за хумор.

С обзиром да на Палић долазите као лауреат венецијанског „Златног лава”, шта вам значи награда „Александар Лифка” за допринос европској кинематографији?

Имао сам среће да одрастам касних педесетих, шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, када је европски филм био на врхунцу. У добу када сам највише упијао знања сусрео сам се с филмовима интелектуалних квалитета какве нисам раније сретао. Рекао бих да ме је европски филм инспирисао да постанем редитељ.

Ваш последњи филм „Голуб седи на грани размишљајући о постојању”, о двојици бизарних трговаца, инспирисан је Бројгеловом сликом „Повратак ловаца”, истовремено и италијанским неореализмом. Зашто?

Добро питање. Чини ми се да постоји једна ствар која повезује та два примера стваралачког израза, а то је разумевање, саосећање и занимање за друштвене околности.

То дело је последњи део тзв. „Егзистенцијалне трилогије” коју чине још и ваши филмови „Песме с другог спрата” и „Ти, што живиш”. Шта повезује ова три иначе стилски различита дела?

Моја амбиција је да стварам филмове који указују на рањивост људског бића, дела која би ми обезбедила веће поштовање, тако да свако ко намерава да повреди или вређа свог комшију размисли претходно о томе. 

Они који прате ваш рад, неретко би вас доводили у везу са надреализмом. Колико сте, лично, блиски са тим стилским правцем? Значе ли вам нешто Буњуел, Дали или Бретон?

Наравно. Надреализам ме веома привлачи, све више и више. По мом мишљењу, надреализам је реализам у нереду. Често веома близак сновима. Тај стил пружа потпуну уметничку слободу, што је сјајно.

Зашто посвећујете велику важност музици у филмовима?

Било је периода у мојој каријери када нисам волео да користим музику у мојим филмовима. Сматрао сам је сувишном. Али сада стварно волим да је користим. Важно је користити музику која има контрапункт, која је дијалектична. У најбољем случају она обогаћује богатство сцене. И пре свега, музика не сме да буде предвидива, очекивана.

Реализовали сте свега пет дугометражних играних филмова, а у кинематографији сте присутни безмало пола века. Није ли то парадоксално?

Снимио сам такође и много реклама, кратких и ангажованих филмова с истом амбицијом као и кад сам радио игране филмове. Није битан број онога што сте произвели. Битна је специфична тежина сваког дела. Ја сам до сада веома задовољан својим радом.

Филмове више не финансирате новцем зарађеним од реклама? А снимили сте их на стотине. Хоћете ли их и даље снимати? Шта вас непрестано враћа тој краткој форми?

Радио сам на више од 300 реклама и наручених филмова. Преко 200 сам ја режирао. На овој врсти продукције радио сам једнако посвећено као што сам радио на дугометражним или кратким играним филмовима. Уз помоћ тога сам изградио читав филмски студио. Поносан сам на већину својих реклама. Помоћу њих сам изградио свој стил. Тржиште реклама се данас, у поређењу с периодом од пре десетак година, погоршало. Ипак, такви ангажмани ме више не привлаче.

-----------------------------------------------------------------------------

НАТО бомбардовање Србије је огромна срамота

НАТО бомбардовање Србије 1999. назвали сте ружним ратом и похвалили сте пркос којим је наш народ одговорио на бомбе. Како се ви борите против утицаја моћи, капитала, политике?

НАТО бомбардовање Србије је огромна срамота. Надмоћне НАТО снаге уништавале су инфраструктуру Србије бомбардујући електричне централе, железницу, фабрике и мостове... Каква срамота! На крају је чак и тадашњи француски председник Жак Ширак осећао такву срамоту и бруку, због кукавичког понашања НАТО, да се потрудио да га прекине. Тих дана ме је готово до суза такло дешавање на једном мосту. Организовати рок концерт на том мосту у то време је један од најхрабријих, најпаметнијих и најлепших догађаја икада. Што се тиче сукоба на релацији НАТО – Русија, сматрам НАТО много агресивнијом страном.