Свака улога има своје „коске“

Јасмини Трумбеташ Петровић, првакињи београдске опере пред крај ове сезоне уручена је награда Удружења музичких уметника Србије (УМУС) за 2014. годину (у категорији најбољи концерт у сезони). Уметница је ово струковно признање добила за маестрално певачко и глумачко тумачење Тоске у 2014. години у истоименој Пучинијевој опери, којим је обележила својевремено две деценије уметничког рада. Музички пут сопранисткиње Јасмине Трумбеташ није био уобичајен. Иако је вредно учила и добијала награде, пратило ју је мишљење да је „мали глас“, али њој стрпљења и истрајности није недостајало. У међувремену је постала професор руског језика, а радећи с педагозима Предрагом Андровићем и Радмилом Бакочевић прерасла је у „велики глас“. За две деценије рада забележила је успешно отпеване роле сопранског фаха попут Аиде, Леоноре у „Моћи судбине“, Амелије у „Балу под маскама“, Елизабете у „Дон Карлосу“. Разговор почињемо од актуелне награде Умуса.

– „Тоска“ је сан сваког сопрана. Иако је истоимена опера била планирана за крај 2013. године, универзум је некако учинио да свој јубилеј с овом ролом прославим баш 2014. године која је била и година Пучинија као и 114. година од прве представе „Тоске“. Био је то велики изазов, доживела сам вишеминутне овације и одличне критике, а моја „Тоска“ је проглашена догађајем сезоне. Дуго се причало о њој и ево уследила је и награда УМУС-а чији је покровитељ Министарство културе Србије. Ово престижно признање је велика част и потврда да сам се квалитетом наметнула јавности и да су то приметиле моје колеге. То је и велика одговорност да останем на високом нивоу и не дозволим да се у моје уметничко размишљање увуче осредњост, политика или нешто треће.

С обзиром да „Тоска“ крије многе замке за певача питамо Јасмину Трумбеташ како се с њима изборила.

– Свака улога има своје „коске“, како ми певачи кажемо, па тако за сопрана „Аида“ има свој тешки трећи чин, Леонора у „Трубадуру“ четврти, а „Тоска“ свој други чин. Како је „Тоска“ опера – драма, у том другом чину је замка чувени дует са Скарпијом, где се преплићу бурне емоције са веома тешким вокалним деоницама које се морају певати рационално уз контролу емоција. За то је потребно искуство и добра вокална техника. Заправо, осећала сам се моћно у сазнању да знам шта у ком тренутку треба да радим и како да постигнем оно врхунско. Најтеже је после драме са Скарпијом остати миран, и тихо, небески отпевати чувену арију „V’issi d’arte“.

Сазнајемо да наша саговорница ускоро одлази у Израел, али и да је у овом периоду доста гостовала ван земље.

– Већ неколико сезона одлазим у Израел, а ове године у Јерусалиму се дешава први Интернационални мајсторски курс и такмичење за младе певаче. Курс ће држати еминентни уметници из Њујорка, Милана, Фиренце, Тел Авива, а из Србије позвани смо да узмемо учешће колегиница Јелена Влаховић и ја. Радићемо с младим певачима, доделићемо награде, имаћемо заједнички концерт и на крају извести и једну целу представу. Протекла година прошла ми је у путовањима, гостовала сам у Румунији с Аидом, тачније у Крајови и у Брашову.

Јасмина Трумбеташ истиче да се као и други уметници у потрази за новим ангажманима и изазовима недавно нашла на једном конкурсу „Омега-музика“ у Фиренци где је била изабрана међу десет најбољих певача од укупно 80 уметника. Чланови жирија били су еминентни уметници.

Питамо да ли је тешко било савладати сумње с почетка каријере, да можда неће моћи да пева велике роле. Јасмина Трумбеташ непоколебљиво одговара:

– По природи се не инатим, него мирно и тихо пустим да време покаже своје. На томе могу да захвалим васпитању. Иако ми је то често одмогло, сад видим да је вредело јер сам сачувала своје достојанство и сваком могу искрено да погледам у очи, а да ме не гризе савест. И кроз уметност ме је водила искључиво искреност. Осећала сам да имам то нешто што је потребно да се постане врхунски певач. Срећна сам што ме је управо музика обузела, не бих могла да замислим живот без ње.

Иако се често чују критике на рачун домаће оперске сцене, наша саговорница ипак истиче да београдска опера има садржајан репертоар у односу на позоришне куће у региону:

– Без обзира што је у нашој опери несређена ситуација, ми смо ипак једина кућа у региону и бившој Југославији која има разноврстан репертоар и која свих девет месеци у сезони ради пуном паром. Задржали смо гвоздени репертоар, имамо опере „Набуко“, „Трубадур“ , „Атила“ , „Бал под маскама“, „Кармен“, „Мадам Батерфлај“, „Тоску“, „Травијату“, „Љубавни напитак“, „Севиљског берберина“. Имамо две премијере годишње као и обнове. Међутим, питање је на ком је то нивоу и шта се десило кад више не постоји радни елан и дисциплина. Имамо добар оркестар који покрива и оперу и балет и све предиспозиције да будемо међу најбољим оперским кућама. Да би до тога дошли потребно је међусобно поштовање у самој кући, добра организација и подела посла, успостављање критеријума вредности, аудиције за нове певаче и борба за општи интерес и углед позоришта који мора бити изнад личног.