Ново срце само за четворо пацијената

Ново срце добио је тридесетседмогодишњак из Ариља који пре операције, по речима кардиохирурга др Миљка Ристића, није могао да пређе пешке ни 10 метара. Срце је добио од вршњака, све се „идеално поклопило”, а јуче су сви витални знаци показивали да је оперисани пацијент добро, казао је за „Политику” др Ристић. Међутим, овај кардиохирург, најзаслужнији што је после паузе од 17 година обновљен програм трансплантације срца, први пут наводи да породице које ускраћују сагласност за узимање органа за трансплантацију можда и нису једини разлог за овако мали број ових интервенција.

До сад је урађено укупно 13 трансплантација срца. Младе снаге – кардиохирурзи доцент Светозар Путник, др Саша Качар, др Младен Кочица, др Саша Костовски, др Горан Лазовић и Душко Терзић и Ана Јањић, анестезиолози доцент Дејан Марковић, др Мирјана Качар, др Јелена Чумић, кардиолог др Емилија Несторовић и други успели су да науче и примене ову методу.

Уместо да се овоме радујемо, др Ристић скреће пажњу да ствари у овој области здравства не иду жељеном брзином.

– Када ми зазвони телефон, у десет сати увече, помислим да јављају да имају донора и да припремам тим који ће кренути у битку с временом, за нови живот. Нажалост, не буде тако. За шест месеци урадили смо само четири трансплантације. Срце за пресађивање су нам обезбедили лекари из Земунске болнице, Ниша и Новог Сада, наравно, претходно добивши одобрење породица, којесу уступиле органе за трансплантацију. Невероватно звучи да смо само једну сагласност и само једно срце за трансплантацију добили из Ургентног центра у Београду, у који стижу најтеже страдали, па је отуда и код нас, и у свету очекивано да овде буде највећи број потенцијалних донора – наводи др Ристић.

Он наглашава да дијагноза мождане смрти мора да се поставља на време, а не да се у томе касни.

– Што је пацијент дуже у коми, потенцијални органи за трансплантацију све више страдају – појачава се ризик од инфекција, упале плућа... Када се утврди мождана смрт, наши тимови лекара морају максимално да се ангажују да се органи, предвиђени за будуће трансплантације, очувају да би могли да буду коришћени за пресађивање – каже наш саговорник.

Он сматра да је време да се отворено проговори и о потреби за додатном обуком лекара за утврђивање мождане смрти и чување органа.

– На жалост, приметили смо да екипе, које у центрима са ургентном службама, треба да одржавају виталне органе донора док не стигну до пацијента којем треба да буде пресађен орган, то некада не знају да ураде. Прошли су курсеве, али нажалост, дешава се да дају лек који после онемогући трансплантацију. Наравно, сваки почетак је тежак, али ове екипе су ипак плаћене за тај посао и функцију координатора – каже др Ристић.

Зато упадамо у другу апсурдну ситуацију: да би продужили живот пацијентима који чекају срце, лекари им уграђују пумпе за механичку потпору.

– Савременим пумпама продужен је живот ових болесника и на 10 година. До сад смо уградили 35 пумпи. Наравно, да то и није баш логично с обзиром на цену пумпи и предност коју даје трансплантација срца, нарочито кад уз то ставимо и чињеницу да је у Хрватској само ове године урађено око 20 трансплантација, а у Србији – четири – каже др Ристић.

У Хрватској лекари су пацијентима почели да уграђују ове пумпе пре 20 година, а Србија је по броју уграђених механичких пумпи стигла свог суседа.

Ипак, др Ристић признаје да проблем смањења броја трансплантација срца још није изнео у стручним круговима.

Зато се и не зна узрок ове очигледне појаве. То може да буде вечити изговор: недовољан број породица које уступају органе својих најмилијих у најтежим тренуцима. Могао би разлог да буду и донекле неуједначени протоколи у проглашавању мождане смрти и одржавања „на апаратима” потенцијалног даваоца органа.

Међутим, по нашем мишљењу, не треба олако искључити ни борбу лекарских сујета, али и немотивисаност лекара за тако сложен, тимски рад у бици с временом, код којег нема ни радног времена, ни слободних дана, викенда или годишњег одмора, ни одговарајуће награде за урађени подухват.