Гаси – пали

Ових дана били смо сведоци, у два случаја када је „ЕПС снабдевање”, искључио струју пожешкој „Будимки”, а параћинској фабрици стакла запретио да ће прекинути доток енергије, без обзира на могуће еколошке и друге последице, јер се нагомилани дугови за струју морају платити. Нулта толеранција, како би рекли нови језикословци, а у преводу треба да значи – нема више џабе струје унедоглед.

И с те стране треба подржати „ЕПС снабдевање”, а потом и државу, која је власник ЕПС-а и без чијег „мига” није могло доћи до тога. И то је један пар рукавица, што би рекли.

Без намере да штитимо дужнике, други пар рукавица своди на питање због чега ЕПС и држава раде по систему – гаси – пали.

Годинама су та иста држава и њен ЕПС давали струју, па и гас, стотинама „својих” предузећа у реструктурирању од којих су многа, баш као и „Будимка” и Српска фабрика стакла, прошла кроз катаклизмичну приватизацију из које су обогаљени враћени држави да с њима оптрчи још један приватизациони круг. Чували их и законима од поверилаца и сада, када се стигло до неких решења, креће сеча струје.

Држава је Стаклару продала бугарском купцу, нека нам је Бог на помоћи, који ништа не плаћа, већ пујда директоре и раднике на рођену државу да му опрости милионске дугове за енергију. Дотле пожешка дистрибуција зауставља „Будимку” у јеку прикупљања понуда за продају. Август је неки рок. Таман је фабрика, према писању нашег дописника уз Ужица Б. Пејовића, некако стала на ноге, борећи се са наслеђеним дуговима бившег власника, са искључивањем струје стаде прерада воћа. У хладњачама лежи роба вредна 300 милиона динара. Нулта толеранција. Гаси. Кажу – дуг мора да се плати. У реду. Треба. У троуглу: држава, ЕПС и фабрика, коју та иста држава мора да прода, нема комуникације и информације. А сви су под истом државном капом. Где су те агенције, заступници капитала, саветници...? Чији је посао да се влади и министарствима благовремено укаже на потенцијалне проблеме пре него што ескалирају?

Да ли је могуће да нико у Немањиној улици не зна да власник Српске фабрике стакла ове године никоме није платио динара? Због чега се њему, али и многим домаћим тајкунима, толеришу огромни дугови не само за струју или гас, већ и за плате, порезе, доприносе, кредите... И коме се рачун испоставља? Држави. А држава нису оне камене зграде у Немањиној, већ ми, грађани ове земље, који све погрешне потезе и неорганизованост администрације, морамо да платимо вишим порезима или мањим пензијама.

И шта се догодило? После дан-два све се свело на то, и за Стаклару и за „Будимку”, да им ЕПС, односно држава, продужи рокове за плаћање доспелих рачуна. Чекамо нове рокове. Нису далеко.

Питање је – да ли све мора да се доведе до пуцања, па и штете, не би ли се нашло решење. Или је, можда, мрак баш решење, па ко се снађе и коме сване.