Кошаркашки мисионар освојио Европу

Пред Игре у Атланти 1996. године Владимир Ђокић је до последњег трена био кандидат за најбољи састав. Селектор Жељко Обрадовић повео га је у Америку, али се ипак определио за Мирослава Берића и ваљевски бек морао је да се врати кући. Обрадовић је тај тренутак описао као један од најтежих у тренерској каријери, али Ђокић му није замерио. Рекао је да му је била част да тренира и лето проведе са великанима светске кошарке и пожелео саиграчима успех у граду „кока-коле”. Југославија је очекивано у финалу изгубила од „дрим тима”, али Ђокић је дочекао да освоји своју медаљу. Као селектор предводио је младу репрезентацију Србије (играчи до 20 година) до златног одличја на Европском првенству у Италији, и то на импресиван начин – без пораза у десет утакмица.

Пре него што је постао учитељ кошаркашких нада, оставио је дубок траг мисионарећи по Србији. Вратио је у живот кошарку у Краљеву, Ужицу и родном Ваљеву. Са Металцем, у ком је почео и завршио играчку каријеру (носио и дрес Спартака, Партизана, Црвене звезде, Балкана из Скопља, Егера Ергонома и Нитре), у прошлој сезони направио је „подвалу” у АБА лиги. Пласман аутсајдера и дебитанта на шесто место био је сензација и вредан изласка Ваљеваца у Европу (Еврокуп). На иницијативу Александра Ђорђевића именован је за селектора младе репрезентације, од пре пет дана „златне”...

После похода на европски трон посебно сте захвални некадашњем саиграчу, сада селектору најбоље српске репрезентације. Зашто?

Ђорђевић је инсистирао на мом именовању. Од почетка припрема имао сам његову подршку и јасно је указао шта очекује од момака који су будућност српске кошарке. Пратио је мој рад у Металцу и инсистирао да репрезентација игра по том моделу, али на још вишем нивоу. Зато ми је и најдража његова честитка после освојеног шампионата, али истакао бих и колеге Антонића, Трунића, Клипу, Бућана, Гушу, Радоњића и Лукајића.

Успеси у кошарци мере се једино златним аршином. Да ли је то било оптерећујуће?

Прихватио сам овај посао као велики изазов, а олакшавајућа околност је била што сам добро познавао већину момака. Играо сам против њих са Металцем у АБА лиги, нашој Суперлиги и купу и одмах сам имао идеју какву ћемо кошарку да играмо – брзу, јаку, тимску – модерну. Није ми било тешко да од појединаца који нису себичњаци направим тим који руши све препреке.

Нисте јадиковали, попут неких ваших колега, и тражили алиби због изостанка неколицине важних играча. На шампионат сте отишли без Николе Јокића, који је у међувремену постао НБА играч и Душана Ристића, студента Аризоне, а уочи финала повредио се и први центар Марко Тејић?

Од почетка ми је било јасно којих 12 ћу да водим и пажњу сам усмерио на тимску „хемију”, јер је било мало времена за припреме. Отежавајућа околност била је што су нам се касније прикључили првотимци Црвене звезде, јер су играли финале плеј-офа, а Раде Загорац је због проблема са коленом изгубио неколико дана. Ипак, момци су показали невероватну озбиљност и зрелост, посебној у завршној фази такмичења. Помогло је и то што сам са неколицином за време Европског првенства имао озбиљне разговоре, али не о следећој утакмици, већ како да буду бољи у наредним сезонама. Указао сам им какве их опасности вребају на путу до врха. Користио сам лично искуство, али и искуства великих играча са којима сам играо.

Шта сте им саветовали?

Да тренирају што више могу, напредују и као играчи и као људи. Важно је да се не задовољавају тренутним достигнућима и нивоом игре и форме. Надам се да ће ме већина послушати.

Да ли очекујете наставак сарадње са Кошаркашким савезом Србије?

То је више питање за људе који воде нашу кошарку. Нисам претплаћен за место селектора, али увек ћу се с поносом одазвати уколико процене да сам им потребан. Исто сам размишљао и као играч, а тако васпитавам и децу коју тренирам. Нема веће части него бити у репрезентацији своје земље. То никакав новац не може да замени.

Како су реаговали Ваљевци на Ваш и успех репрезентације?

С великим усхићењем. Пријатељи су ми рекли да је град живео за успех младих кошаркаша и поносни су што је тренер њихов суграђанин. Утакмице су се организовано гледале по кафићима, навијало из свег срца. Пресрећан сам због тога. То је доказ колико цене овај спорт, Металац и мене лично.