Мала српска победа

После десетак дана од напада муслиманских екстремиста и хулигана на српског премијера у Сребреници, десио се долазак трочланог Председништва БиХ у Београд. Иако истрага о каменовању Александра Вучића није далеко одмакла и нису се смириле страсти око тога, организована је посета представника Хрвата, Срба и Бошњака из БиХ као контраст ономе што се десило у Поточарима. Ова посета јесте прошла у изразито срдачној и опуштеној атмосфери. Важније од „помиритељске реторике” и „домаћинског пријема” јесте то што је Србија показала да има капацитет да делује као неко ко мири и доноси стабилност. Такву улогу Србије ће сигурно подржати они који се искрено залажу за стабилност региона и за смањивање напетости.

Ово није само покушај да се Србија прикаже, у „комшилуку а и шире”, као неко ко је иницијатор бољих односа на Балкану већ је реч о томе да реалне активности од Београда стварају централно место „нашег региона”; место које је тешко заобићи у процесу смиривања и решавања конфликата на овим просторима. Без обзира на то у којој мери овај сусрет Вучића и „тројке” има ефекат смиривања напетости у односима између два најбројнија народа у БиХ и између Србије и Босне и Херцеговине, порука која се из Београда шаље приказује Србију у много бољем светлу.

Како је „тема дана” најава референдума у Републици Српској о Суду и Тужилаштву БиХ, који је довео до политичких надгорњавања, овим сусретом се стварају услови да се о томе разговара колико је то могуће хладне главе. Србија на тај начин постаје фактор који утиче на односе Сарајева и Бањалуке. Иако је Бакир Изетбеговић многим својим ранијим изјавама, па и поступцима, показивао да су му добри односиса Србима и Српском на последњем месту, што су демонстрирали и неки њему блиски људи умешани у напад на Вучића, он разуме реалност. Постоји шанса да Србија буде онај фактор који ће утицати да дође до прихватљивог решења о Суду и Тужилаштву у БиХ, а тиме и до смиривања страсти на релацији Бањалука–Сарајево. Aли и односа Српске са оним што се сада означава као „утицајни део међународне заједнице”.

Јасно је и то да до београдског састанка није дошло без страног утицаја, али је он ипак био у много већој мери израз аутономних жеља представника БиХ и Србије. То се и осетило у атмосфери састанка. Кад год су представници ових народа имали снаге да делују аутономније, да сами покушају да нађу решење, то је готово по правилу водило ка нормализацији односа. Када су насупрот томепосредници биле велике силе, то је доводило до крвопролића. На старо питање зашто сукоби европских владара доводе до крвавих обрачуна „балканских племена”, одговор је двострук. Он лежи и у дубоким поделама на Балкану, на чему је и Хантингтон заснивао своју чувену теорију о „сукобу цивилизација”, али и у агресивном распиривању сукоба од стране оних сила које настоје да овладају овим „светским вратима”. И режирани напад на премијера Србије у Поточарима имао је тај рукопис покушаја дестабилизације, као и пропали предлог агресивно антисрпске резолуције о геноциду у Сребреници у СБ УН.

Но на нашу срећу, али и у корист стабилности односа у овом делу света, све се прилично добро завршило. Русија је на захтев Србије у Савету безбедности рекла „њет” (наравно пре свега због својих мотива) и тиме спречила жигосање Срба као геноцидног народа. Између осталог да би се испеглала нервоза на Западу због пропасти предлога резолуције и јасне подршке Москве ставовима Београда, Вучић је одлучио да иде у Сребреницу. Чак и напад на њега се вратио као бумеранг оним бошњачким круговима који граде своје позиције на мржњи према Србима и Србији. То су најбоље разумеле „мајке Сребренице” које су протестовале против овог мучког и фанатичног напада са ритуалним елементима. Јер биле су свесне да су хулигани највећу штету нанели њиховој причи. На крају је уприличена и посета чланова трочланог председништва Србији у којој се Бакир Изетбеговић нашао у помало незгодној ситуацији да буде „умерен” и да хвали „српско гостопримство”. Он се није презнојавао само од врућине већ и због тога што је свестан да ће, разоружан срдачном атмосфером, тешко моћи одржати антисрпски гард код својих тврдокорних присталица. Позната је Наполеонова мисао да је војсци без високог морала потребна мала победа да се охрабри. Све ово заједно је „мала српска победа” која заправо и није тако мала.

*Политички аналитичар