Ја, Холанђанин

У бриљантном коментару „Ја, Ципрас”, новинарка „Политике” Аница Телесковић развејала је све квазиидеолошке магле (помодни „левичари” против тобожњих „неолиберала”, па још у данашњој Србији – да пукнеш од смеха) и грчку кризу свела на суштину – питање личне, грађанске одговорности за себе, породицу, друштво и државу; јуче, данас и сутра.

Грци су, верујем, диван народ, али ми године проведене у Холандији не дозвољавају да са њима саосећам у садашњим финансијским недаћама – које, попут размажене деце, још и преувеличавају. Управо стога што су годинама потпуно неодговорно траћили позајмљен новац, као да сутра не постоји, истовремено не убирући порезе, и још, поврх свега, „штимујући” државне књиге, у покушају да прикрију огромне „црне рупе”. (Све подробно описано у сјајном тексту Мајкла Луиса у „Венити Феру” још 2010. године – http://www.vanityfair.com/news/2010/10/greeks-bearing-bonds-201010.)

Сада је, једноставно, дошло време да Грци плате цену своје неодговорности, ако желе да њихова деца имају будућност. Емотивни бука и бес којим они одговорност за сопствене невоље пребацују на развијени север ЕУ и међународне банке с којим су се спетљали – све кукајући да су настројене попут грабљивица (као да им то није природа и посао) – радним, штедљивим, одговорним и задуживању несклоним Германима оправдано изгледа као безобразлук.

Са неколико слика из свакодневног живота просечног Холанђанина, покушаћу да објасним и зашто. Јер, како је давно поучавао један од најумнијих Грка, Платон, држава поприма карактерне особине својих људи и они је чине таквом каква је. Циници би, додуше, садашњу грчку ситуацију могли објаснити и Платоновим упозорењем да „претерана слобода, изгледа, не прелази ни у шта друго него у претерано ропство и за појединца и за државу”.

Одговорност – темељна вредност друштва

Холанђане још у основној школи уче да је прва међу темељним вредностима друштва – одговорност. И то у добу када многа деца ту страшну реч (verantwoordelijkheid) вероватно не могу ни изговорити, а поготово исправно написати. Друга вредност на којој је засновано холандско друштво је једнакост. Подразумева се, пред законом. Кад сам једном завирио на почетну интернет страницу Министарства финансија Холандије, уверио сам се како се та једнакост у пракси примењује. Прво што сам угледао била је недвосмислена порука написана црвеним, упадљивим словима: „У Холандији сви плаћају порез, без обзира одакле имају приход”. Нека неко проба да утаји порез.

Евробукагија

Све рекламе за финансијске „производе” – било за, иначе повољне, хипотеке, кредите или куповину на рате, чак и бескаматну – у холандским медијима пропраћене су, по закону, упозорењем: „Пажња! Позајмљивање новца кошта!”. Илити, српски речено: „Дуг је зао друг”.

Илустрација која огласе банака прати у визуелним медијима више је него јасна – „Чича Глиша” са евробукагијом на нози. Па, ко воли – нека се узајмљује, али на личну одговорност. И нека после не кука код државе.

Шпарај, бебо, шпарај

Постер на филијали холандског банкарског гиганта АБН-АМРО у једној од најскупљих хашких улица приказивао је анђеоски уснуло новорођенче, уз пропратни натпис: „Spaar, baby, spaar”. На ушушкавање у меким јастуцима свикнути Балканац претпоставио је гласно, у пролазу, да банка бебици пева успаванку: „Спавај, бебо, спавај”. Сместа му је доброћудно објашњено да је порука сасвим супротна, типична за цело холандско друштво: „Шпарај, бебо, шпарај”.

Деци у Холандији дозвољава се, иначе, да буду бескрајно размажена, али у добу када им то и приличи, до, рецимо, пете године живота. Исте те размажене клинце, кад наврше 13-14 година, неким чудом затичете како мртви озбиљни раде на касама у супермаркетима или гајбице пива (звучи познато) и другу робу тегле, равноправно и девојчице и дечаци, на рафове који се вечито празне огромном брзином. Узгред, млађи од 16 година то исто пиво не могу чак ни купити, будући да их касирке, премда су често и саме млађе, уредно легитимишу.

На концертима и фестивалима, виђао сам прелепе тинејџерке како, без трунке „блама”, одржавају беспрекорну чистоћу у тоалетима и за то наплаћују 50 евроценти по особи. Посао је посао и ниједан није за потцењивање, а још мање је зарада.

Када сам недужно питао колегу, Немца који дуго живи и ради у Холандији (савршена комбинација), зар запошљавање малолетника није забрањено, уз осмех ми је одговорио: „Не, напротив, малолетничка незапосленост је велика у овој земљи”.

Слични примери могли би се наводити у недоглед, о томе су и бројне књиге написане. Рецимо још само да се 1945. године у Холандији умирало од глади, а да је 2013. та земља извезла пољопривредних производа у вредности од рекордних 89 милијарди евра. Пољопривреда, додајмо, чини тек око два одсто бруто националног дохотка (непуну једну четвртину БНД доноси индустрија, а око три четвртине услужни сектор).

И још – Холандија је, исте године, у буџет Европске уније уплатила око 400 евра по становнику, а Холанђана има око 17 милиона.

Урбана легенда каже да би сваки од њих, ако би данас сасвим престао да ради, могао да садашњи високи животни стандард одржи још наредне 44 године, захваљујући огромним државним резервама. Можда није сасвим истина, али добро звучи, а још боље одражава национални дух. Просечни Холанђанин, наиме, на такав предлог одвратио би лаконски: „А зашто бисмо престали да радимо?”.

Није, онда, нимало чудно што истом том просечном Холанђанину – васпитаном одмалена да одговорно ради, штеди, живи скромно и буде „строг, али правичан” прво према себи, а затим према другима – данашња Грчка и даље изгледа као земља дембелија и то на туђ рачун. Нарочито када чује изјаве грчких пензионера, несхватљиве чак и просечном грађанину Србије, попут оне коју је РТС недавно пренео у Дневнику: „Немам пара ни до 10. у месецу. Пензија ми је била 1.000 евра, а сада је 800”.

Новинар (дописник агенције Бета из Холандије)