До 2050. скоро десет милијарди људи

Но­ва про­јек­ци­ја Свет­ске ор­га­ни­за­ци­је – да ће Пла­ва пла­не­та за 35 го­ди­на по­ста­ти дом за 9,7 ми­ли­јар­ди ду­ша – ни­је из­не­на­ђе­ње, јер се го­ди­на­ма пред­ви­ђа ста­лан раст по­пу­ла­ци­је, по­себ­но на ме­ри­ди­ја­ни­ма ко­ји су нај­ма­ње спрем­ни за де­мо­граф­ску екс­пло­зи­ју. Чак 28 африч­ких др­жа­ва удво­стру­чи­ће број жи­те­ља, док ће Ни­ге­ри­ја пре­те­ћи САД и по­ста­ти тре­ћа нај­мно­го­људ­ни­ја зе­мља по­сле Ин­ди­је и Ки­не. То зна­чи не­си­гур­ну бу­дућ­ност за сто­ти­не ми­ли­о­не но­во­ро­ђе­них ко­ји ће, сма­тра­ју ана­ли­ти­ча­ри, жи­ве­ти у пре­на­тр­па­ним ча­тр­ља­ма без во­де и стру­је. За­пад има дру­ги про­блем: ка­ко да по­ве­ћа на­та­ли­тет и ума­њи при­ти­сак на пен­зи­о­ни си­стем ко­ји не мо­же да из­др­жи фи­нан­си­ра­ње све ве­ће по­пу­ла­ци­је ста­рих уз све ма­ње рад­но спо­соб­ног ста­нов­ни­штва. 

                                                                *    *    *    *

На Зе­мљи ће за 35 го­ди­на жи­ве­ти ско­ро де­сет ми­ли­јар­ди љу­ди, по­ка­зу­је но­ва сту­ди­ја Ује­ди­ње­них на­ци­ја (УН), до­да­ју­ћи да по­раст бро­ја ста­нов­ни­ка зна­чи по­гор­ша­ње већ по­сто­је­ћих про­бле­ма гла­ди, бе­де и не­јед­на­ко­сти.

У из­ве­шта­ју се твр­ди да ће са са­да­шње 7,3 ми­ли­јар­де ста­нов­ни­ка, свет­ска по­пу­ла­ци­ја по­ра­сти на 9,7 ми­ли­јар­ди до 2050. го­ди­не. И по­ред то­га што при­род­ни при­ра­штај, уоп­ште узев, опа­да, он је и да­ље ве­о­ма ви­сок у по­је­ди­ним, углав­ном нај­си­ро­ма­шни­јим африч­ким зе­мља­ма, па ће до­при­не­ти пре­на­се­ље­но­сти пла­не­те. Де­вет зе­ма­ља – Ин­ди­ја, Ни­ге­ри­ја, Па­ки­стан, ДР Кон­го, Ети­о­пи­ја, Тан­за­ни­ја, САД, Ин­до­не­зи­ја и Уган­да – об­у­хва­ти­ће по­ло­ви­ну ра­ста свет­ске по­пу­ла­ци­је. Чак 28 африч­ких др­жа­ва удво­стру­чи­ће број жи­те­ља, док ће Ни­ге­ри­ја пре­те­ћи САД и по­ста­ти тре­ћа нај­мно­го­људ­ни­ја зе­мља по­сле Ин­ди­је и Ки­не. 

Ис­тра­жи­ва­чи УН сма­тра­ју да је не­во­ља што по­пу­ла­ци­ја ра­сте у не­раз­ви­је­ним зе­мља­ма где скок бро­ја ста­нов­ни­ка оте­жа­ва ле­че­ње, ис­хра­ну и обра­зо­ва­ње, ства­ри ко­је су нај­по­треб­ни­је да би се те на­ци­је из­ву­кле из не­ма­шти­не. У Ни­ге­ру же­на у про­се­ку ра­ђа сед­мо­ро, а у Со­ма­ли­ји, Ма­ли­ју, Ча­ду и дру­гим си­ро­ма­шним зе­мља­ма – ше­сто­ро де­це. По­је­ди­ни ана­ли­ти­ча­ри сма­тра­ју да ће се па­ро­ви од­лу­чи­ти на ма­ње по­ро­ди­це ка­да се уве­ре да је жи­вот­ни век де­це у њи­хо­вим за­јед­ни­ца­ма про­ду­жен и да је смрт­ност но­во­ро­ђен­ча­ди дра­стич­но сма­ње­на. У ме­ђу­вре­ме­ну, у Кон­гу, Уган­ди или Ан­го­ли же­не и да­ље ра­ђа­ју по ше­сто­ро де­це и Афри­ка ће ве­ро­ват­но оста­ти је­ди­ни кон­ти­нент са ве­ли­ким де­мо­граф­ским ра­стом и по­сле 2050. го­ди­не. 

„Ове го­ди­не је 34 од­сто же­на ре­про­дук­тив­не до­би у нај­ма­ње раз­ви­је­ним зе­мља­ма ко­ри­сти­ло кон­тра­цеп­ци­ју, док 22 од­сто њих ни­је ко­ри­сти­ло ни­ка­кву за­шти­ту упр­кос же­љи да из­бег­ну труд­но­ћу”, пи­ше у из­ве­шта­ју „Из­гле­ди свет­ске по­пу­ла­ци­је: ре­ви­зи­ја за 2015”, об­ја­вље­ном на сај­ту УН.

Ин­ди­ја би са са­да­шње 1,3 ми­ли­јар­де љу­ди већ за 15 го­ди­на мо­гла да до­ђе до 1,5 ми­ли­јар­ди и пре­тек­не Ки­ну, ко­ја је да­нас дом за 1,4 ми­ли­јар­де ста­нов­ни­ка. Сту­ди­ја је узи­ма­ла у об­зир ки­не­ску по­ли­ти­ку јед­ног де­те­та, али би бу­дућ­ност мо­гла да бу­де знат­но дру­га­чи­ја ако Пе­кинг и за­и­ста кра­јем ове го­ди­не, ка­ко је ја­вио „Чај­на би­знис њуз”, бу­де до­зво­лио сва­ком па­ру да има дво­је де­це. За­бра­њу­ју­ћи по­ро­ди­ца­ма да има­ју ви­ше од јед­ног де­те­та вла­да је спре­чи­ла „екс­пло­зи­ју ста­нов­ни­штва”, али је са­да су­о­че­на са све ста­ри­јом по­пу­ла­ци­јом и мањ­ком рад­но спо­соб­них гра­ђа­на. Ка­ко је пре­нео „Гар­ди­јан”, УН про­це­њу­ју да ће ова зе­мља до 2050. го­ди­не има­ти 440 ми­ли­о­на др­жа­вља­на ста­ри­јих од 60 го­ди­на. 

Ипак, дра­ма­ти­чан по­раст се­ни­о­ра пре све­га је му­ка Евро­пе, ко­ја се су­о­ча­ва и са нај­дра­стич­ни­јим па­дом на­та­ли­те­та. Уме­сто са­да­шњих 738 ми­ли­о­на, Ста­ри кон­ти­нент би до кра­ја ве­ка мо­гао да има 646 ми­ли­о­на ду­ша. Же­не ра­ђа­ју јед­но или дво­је де­це не са­мо у Евро­пи, већ и у Ја­па­ну, САД, Ка­на­ди и де­ли­мич­но у Ла­тин­ској Аме­ри­ци, где је све те­же ис­пла­ти­ти пен­зи­је ста­ри­јим гра­ђа­ни­ма. За 35 го­ди­на, ви­ше од тре­ћи­не (34 од­сто) Евро­пља­на има­ће ви­ше од 60 го­ди­на и ни­је ја­сно ка­ко ће се одр­жа­ти са­да­шњи пен­зи­о­ни си­стем уз ста­лан пад сто­па на­та­ли­те­та. Услед не­до­вољ­не рад­не сна­ге ко­ја мо­же да из­др­жа­ва це­ло дру­штво, Евро­па ће мо­ра­ти или да скре­ше со­ци­јал­на да­ва­ња или да по­ве­ћа по­ре­зе, пред­ви­ђа­ју ана­ли­ти­ча­ри. 

Са дру­ге стра­не, 41 од­сто африч­ке по­пу­ла­ци­је чи­не де­ца мла­ђа од 15 го­ди­на, док ста­нов­ни­ци до­би од 15 го­ди­на до 24 го­ди­не чи­не 19 од­сто дру­штва. Ка­ко оце­њу­ју струч­ња­ци, де­мо­граф­ски раст је ло­ша вест јер ће мно­ги гра­ђа­ни за­вр­ши­ти у стра­ћа­ра­ма без во­де и хра­не.

Због стал­ног при­ли­ва ими­гра­на­та из Афри­ке и са Бли­ског ис­то­ка као и због ве­ли­ког бро­ја де­це ко­је ра­ђа­ју, му­сли­ма­ни ће до 2050. чи­ни­ти де­сет од­сто европ­ске по­пу­ла­ци­је, пред­ви­ђа Ис­тра­жи­вач­ки цен­тар „Пју”. Исто­вре­ме­но ће у САД број хри­шћа­на па­сти са 77 на 66 од­сто ста­нов­ни­ка. Гра­ђа­ни ислам­ске ве­ро­и­спо­ве­сти пре­те­ћи ће Је­вре­је, али ће и да­ље чи­ни­ти ре­ла­тив­но ма­ли део аме­рич­ког дру­штва – 2,1 од­сто. 

На свет­ском ни­воу – му­сли­ма­ни ће пре­те­ћи хри­шћа­не до 2070. го­ди­не. Оства­ри­ће ве­ћи де­мо­граф­ски раст не­го би­ло ко­ји дру­ги вер­ни­ци, пре све­га на Бли­ском ис­то­ку, у Ин­ди­ји и под­са­хар­ској Афри­ци. 

Јелена Сте­ва­но­вић

----------------------------------------------------------------

Ни­ге­ри­ја: пе­де­сет на јед­ну ку­хи­њу и то­а­лет

До 2030. го­ди­не ова африч­ка  др­жа­ва има­ће ви­ше ста­нов­ни­ка од САД

(Фото Бета)

Ни­ге­ри­ја ће у јед­ном до­ме­ну на­по­кон пре­те­ћи Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве: над­ма­ши­ће их по бро­ју ста­нов­ни­ка, ко­јих ће до 2030. го­ди­не има­ти ви­ше од три сто­ти­не ми­ли­о­на, што ће је учи­ни­ти тре­ћом нај­мно­го­људ­ни­јом зе­мљом све­та. То ће са­мо још ви­ше ис­та­ћи оно у че­му ће Ни­ге­ри­ја и та­да за­о­ста­ја­ти за нај­моћ­ни­јом си­лом на све­ту. 

Пре све­га, ви­ше жи­те­ља ће мо­ра­ти да са­би­је на да­ле­ко ма­њи про­стор. Аме­ри­ка се „ра­ши­ри­ла“ на 9,6 ми­ли­о­на ква­драт­них ки­ло­ме­та­ра, док Ни­ге­ри­ја не до­сти­же ни де­сет пу­та ма­њу по­вр­ши­ну. На њој се већ са­да жи­ви у усло­ви­ма то­ли­ко го­рим од аме­рич­ких да је по­след­ње што је тој зе­мљи по­треб­но да иона­ко оскуд­не ре­сур­се, не­до­вољ­не и за са­да­шње при­ли­ке, још ви­ше ис­цеп­ка ка­ко би по­не­ка мр­ви­ца, и не мно­го ви­ше од то­га, при­па­ла сва­ком ње­ном ста­нов­ни­ку.

Чак и глав­ном гра­ду Ла­го­су, где је жи­вот не­у­по­ре­ди­во лак­ши не­го у ру­рал­ним де­ло­ви­ма Ни­ге­ри­је, уоби­ча­је­ни су стам­бе­ни бло­ко­ви у ко­ји­ма се мно­го­број­не по­ро­ди­це са­би­ја­ју у со­бич­ци­ма у ка­кве на За­па­ду не тр­па­ју ни нај­о­ко­ре­ли­је за­тво­ре­ни­ке осим ако не­ће да се из­ло­же же­сто­ким кри­ти­ка­ма јав­но­сти. У тим згра­да­ма, ка­ко је пи­сао „Њу­јорк тајмс”, и по пе­де­сет осо­ба де­ли ку­хи­њу и то­а­лет, при че­му мно­ге од це­ви ви­ше не про­но­се ни кап во­де.  Гу­жве су огром­не и на ули­ца­ма, та­ко да про­би­ја­ње од пред­гра­ђа до рад­ног ме­ста у цен­тру, чак и ка­да уда­ље­ност из­ме­ђу та два де­ла гра­да ни­је на­ро­чи­то ве­ли­ка, тра­је и по два до три са­та. На­жа­лост, по­ло­ви­ну мла­дих у Ни­ге­ри­ји, у до­би до 24 го­ди­не, уоп­ште не му­чи тај про­блем јер по­сао ни не­ма­ју. 

С об­зи­ром на све то, мо­жда су је­ди­ни ко­ји су мо­гу ра­до­ва­ти умно­жа­ва­њу ни­ге­риј­ске по­пу­ла­ци­је чла­но­ви ло­кал­ног екс­трем­но исла­ми­стич­ког по­кре­та Бо­ко Ха­рам: они за сво­ју вој­ску вр­ло ра­до ре­гру­ту­ју де­цу.

Вла­сти већ ду­же од две де­це­ни­је по­зи­ва­ју на за­сни­ва­ње ма­њих по­ро­ди­ца, што у пре­во­ду на ни­ге­риј­ске пој­мо­ве зна­чи – не ви­ше од че­тво­ро де­це. И пре­зер­ва­ти­ви се де­ле бес­плат­но, али ни­су по­пу­лар­ни у кул­ту­ри где се и да­ље сма­тра да је број де­це по­ка­за­тељ сна­ге и бо­гат­ства му­шкар­ца као гла­ве ку­ће. За пра­вље­ње та­квог мно­штва по­то­ма­ка, ме­ђу­тим, по­сто­ји и је­зи­во ра­ци­о­нал­на ра­чу­ни­ца. Што је ви­ше де­це, ве­ће су шан­се да ће не­ко од њих, чак и у зе­мљи где шан­се за уз­ди­за­ње из си­ро­ма­штва ни­су из­глед­не, ус­пе­ти да не уђе у по­ра­зну на­ци­о­нал­ну ста­ти­сти­ку мор­та­ли­те­та де­це и да из­ба­ви се­бе и по­ро­ди­цу из бе­де.

В. Вукасовић

----------------------------------------------------------------

Гу­жва на Ја­ви, оста­ла остр­ва по­пу­пра­зна

Му­ке вла­сти у Џа­кар­ти због про­па­ги­ра­ња де­мо­грф­ске ди­ви­ден­де – оче­ки­ва­ња да ће јефти­на мла­да рад­на сна­га при­ву­ћи ин­ве­сти­то­ре

Ви­шак уста ко­је ва­ља хра­ни­ти мно­ги би до­жи­ве­ли ис­кљу­чи­во као тро­шак, али су у Ин­до­не­зи­ји ду­го за то има­ли тер­мин ко­ји при­зи­ва до­бру за­ра­ду: де­мо­граф­ска ди­ви­ден­да. Све до­не­дав­но, раз­не по­став­ке ин­до­не­жан­ске вла­сти су јед­на за дру­гом ра­чу­на­ле на то да ће мно­штво мла­де и, с об­зи­ром на то­ли­ку број­ност и ре­ла­тив­но не­ис­ку­ство, не­ми­нов­но јеф­ти­не рад­не сна­ге при­вла­чи­ти ин­ве­сти­то­ре да до­ђу, отво­ре по­го­не у тој зе­мљи и за­спу је нов­цем. Али, са­ле у по­ро­ди­ли­шти­ма су се ши­ри­ле ку­ди­ка­мо бр­же не­го фа­брич­ки по­го­ни и са­да је Ин­до­не­зи­ја у не­во­љи. 

Број ста­нов­ни­ка ра­сте не­за­др­жи­во. И сто­па не­за­по­сле­но­сти ме­ђу мла­ди­ма до 24 го­ди­не већ је алар­мант­на, из­др­жа­ва­ње мно­штва ста­нов­ни­ка све је те­же а др­жав­ни стра­те­зи се сад већ при­бо­ја­ва­ју мо­гућ­но­сти да ће Ин­до­не­зи­ја до 2050. го­ди­не има­ти не са­мо ви­ше од 300 ми­ли­о­на, не­го и чи­та­вих 500 ми­ли­о­на жи­те­ља, дво­стру­ко ви­ше не­го у овом тре­нут­ку.

Му­ке су уто­ли­ко ве­ће што је при­ти­сак ста­нов­ни­штва из­у­зет­но не­рав­но­мер­но рас­по­ре­ђен. Нај­ви­ше љу­ди се сја­ти­ло на Ја­ву, док оста­ла ин­до­не­жан­ска остр­ва, ба­рем у по­ре­ђе­њу с њом, звр­је по­лу­пра­зна. За вре­ме чу­ве­ног ин­до­не­жан­ског пред­сед­ни­ка Су­хар­та, сто­па на­та­ли­те­та је пре­по­ло­вље­на, али и да­нас је из­над гра­ни­це про­сте ре­про­дук­ци­је, оне ко­ја га­ран­ту­је да ће број ста­нов­ни­ка би­ти одр­жа­ван али да не­ће ска­ка­ти. От­ка­ко је у зе­мљу сти­гла де­мо­кра­ти­ја, љу­ди су по­ста­ли не­ра­ди да се под­вр­га­ва­ју огра­ни­че­њи­ма по­пут оног Су­хар­то­вог за број де­це на дво­је. 

Ње­го­ва по­ли­ти­ка је ма­кар на том пла­ну још до­не­кле жи­ва у Ин­до­не­зи­ји: за вре­ме Су­хар­та су уве­де­ни пр­ви про­гра­ми са­ве­та о пла­ни­ра­њу по­ро­ди­це, што је са­мо еуфе­ми­зам за ње­но сво­ђе­ње на ма­њи број чла­но­ва, и за де­ље­ње кон­тра­цеп­тив­них сред­ста­ва. Од 2006. до 2013. го­ди­не, ка­ко пре­на­се­ље­ност све ви­ше пре­ти, др­жа­ва је, пре­ма по­да­ци­ма „Блум­бер­га”, че­тво­ро­стру­ко по­ди­гла бу­џет за те на­ме­не. Ви­ше од 200 ми­ли­о­на до­ла­ра го­ди­шње из­дво­је­но је за обу­ку се­о­ских ба­би­ца, чак и пре­ко ес-ем-ес по­ру­ка, за убе­ђи­ва­ње му­сли­ман­ских кле­ри­ка да охра­бру­ју му­шкар­це на ва­зек­то­ми­ју и слич­не про­гра­ме. Но, у Ин­до­не­зи­ји још ис­тра­ја­ва по­сло­ви­ца „мно­го де­це, мно­го бла­го­сло­ва”.

В. В.