Одзив на „Мобу” од Русије до Македоније

Да ли ће живот икада више за истим столом окупити Марију Цхавребову (12) из Цхинвала у Јужној Осетији, Дамјана Шона (14) из Линебурга код Хамбурга, Слађану Ђорђевић (22) из Новог Брда, Виолету Цвејић (17) из Гњилана и Николу Милковића (21) из Куманова?

Њихови животни путеви укрстили су се далеко од градова у којима живи ових петоро младих људи: у шумовитој источној Србији, између брда и стена где је у давна времена било турско утврђење, у Соко граду надомак Љубовије.

Ту, у манастиру Светог владике Николаја Велимировића, у комплексу који је као своју задужбину подигао владика шабачки Лаврентије, петнаесту годину заредом, у зениту лета окупљају се млади из разних крајева света, наша дијаспора и њихови вршњаци из Србије. Традиционална манифестација у организацији Епархије шабачке носи име старог српског обичаја – „Моба“. Њену суштину објашњава нам Милош Јовановић (24), помоћник свештеника Зорана Ристивојевића, који је задужен за Соко град.

– Ово је саборовање омладине, пре свега дружење и упознавање. Са нама су овде и вероучитељи и учитељи, учи се српски језик, историја, упознајемо се са традицијом и културом српског народа, православном вером – каже Милош.

Иако традиционална моба подразумева физички рад, у овој је то ствар слободног избора – ко жели може да помогне у припреми оброка или чишћењу.

Дакле, на том су се месту нашли Марија, Дамјан, Слађана, Виолета и Никола, као и више од 150 омладинаца узраста од седам до 24 године. У протеклих седамнаест дана, колико траје „Моба“ која се завршава сутра, заједно су ишли на богослужења, делили оброке, учили једни од других и једни о другима.

Марија из Цхинвала, на пример, приљежно бележи српске изворне песме од својих вршњака из Житорађе, док је Дамјан из Линебурга још под утиском осетинског фолклора, песама и игара које су извели Марија и њени земљаци. Ветеран петорке са којом смо разговарали јесте Македонац Никола који већ пет година долази у Соко град.

– Ово је мој други дом. И данас се чујем са људима које сам упознао прве године – каже Никола.

За разлику од њега, осталих четворо први пут су у Соко граду. Дамјан се чак за разговор са новинарима из Београда опремио и приручником – „Српски језик за странце“. Није ни стигао да га отвори. У веселом друштву у којем само лете опаске и коментари, нема баш много времена за проверавање падежа и језичких конструкција. Нарочито када поред вас седи Виолета из Гњилана, једна од оних веселих природа која сваком разговору даје додатно убрзање.

– Ја сам најбољи женски фудбалер – представља нам се она.

За кога навија излишно је питати, будући да се испод њене тренерке јасно види дрес „Црвене звезде“.

Гитара на којој се не свирају народњаци

– Напишите слободно да ћу једног дана играти у „Звезди“ и да бих волела да будем саобраћајни полицајац. А што се тиче „Мобе“, овде ми је прелепо, све је супер. Доћи ћу и следеће године. Само ако ме позову – уз осмех каже Виолета.

У овој разнородној групи младих, неки утисци су исти. И Марија и Слађана из Новог Брда кажу да овде има нешто што их подсећа на њихов дом.

– Када затворим очи, осећам се као да сам у Осетији. Природа ме јако подсећа на мој родни крај, а и људи су срдачни и љубазни – прича Марија.

Слађану, с друге стране, нешто сасвим друго подсећа на дом. Нешто што много говори о њеној свакодневици и стварности.

– Природа је овде прелепа и друштво је супер, али нема излазака, осим оних организованих, пошто смо мало изоловани од града. Мени то уопште не смета. Тако живимо и на Косову. Можете да се крећете у веома уским границама и нема излазака ван њих – каже Слађана.

Има још веома мало времена да Виолета покаже фудбалске вештине на терену код Соко града, да Дамјан утврди свој српски, а Марија научи речи песме „Заспао Јанко“ од младих из Житорађе. Осетини, које њихови другари описују као врло музикалне, нису се случајно „кликнули“ са клинцима из Житорађе. Јер баш ова група младих је најраспеванија овде. Део Житорађана затичемо на тераси испред Дома владике Николаја у спонтано окупљеном мешовитом мушко-женском хору. Са њима су и тинејџери из Македоније и са Косова и Метохије, а у центру збивања једна је акустична „фендер“ гитара и деветнаестогодишња Марија („али сви ме зову Марица“) која уводним акордима диригује хору шта се пева. Марица врло добро зна која је прва асоцијација када неко каже Житорађа и певачица, али ће вам радије одсвирати нешто од „Пеперса”, своје омиљене групе.

– Знам да свирам и Цецу, али ако баш инсистирате – предусретљива је Марица.

Не инсистирамо. Не мора баш свака моба да се заврши са народњацима.

-----------------------------------------------------------------

Црква на гробовима мученика

„Ово ће бити највећи аманет мој“, писао је владика Лаврентије у време када је почео да гради храм Светог Николаја Лелићког и остале објекте око њега који данас чине Соко град, грађен од 1994. до 2004. године. На локацији коју је одабрао некада се налазио град Соко где су Турци од 1521. до 1862. године мучили, убијали и продавали у робље Србе. У Соко граду, осим храма Светог Николаја Велимировића, изграђена је и капела посвећена Светом Николи Мирликијском, као и велики конак од двадесет соба са три двособна стана и трпезаријом. Соко град има и свој рибњак, воденицу, као и малу хидроелектрану.

-----------------------------------------------------------------

Дванаест судбоносних „да“

Свештеничка служба Зорана Ристивојевића, сваке године у ово доба, подразумева и старање о више од стотину деце различитог узраста. Отац Зоран је парохијски свештеник у Соко граду, али кад почне „Моба“ он постаје и мама и тата малишанима који се ужеле родитеља. Током петнаест година, стотине младих из Европе, али и са америчког континента прошло је кроз Соко град.

– Дванаест бракова склопљено је из „Мобе“. Иако је овде било и по 270 деце, никада за све ове године нисмо имали ниједан инцидент, ниједну тучу нити било шта слично. Једино су нам се једном два момка посвађала око девојке – каже отац Зоран.