Далеко је Уна

У књизи документарне прозе „Олга Николић” (СЧП, 2008) једно поглавље посвећено је догађајима на Кордуну и Банији, куда се српски збег током „Олује” кретао ка луци спаса на Уни. Књига садржи документа и сведочења медицинске сестре из Краљева Олге Николић (1946–2005) која је на ратиштима провела шест година у српским добровољачким јединицама и за своје пожртвовање 12. маја 1999. од Српске православне цркве добила Орден Светог Саве другог степена. Аутор књиге је новинар „Политике”

Кордун, Банија, 5–9. август 1995.

Није било велике користи од наредбе да се вози најбрже могуће, јер су ритам колоне одређивали претоварени камиони и затурени богази, далеко од градова и подаље од села. Друге ноћи покрета колона се, ипак, увукла у неко напуштено месташце, и хиљаду бораца узалуд је чекало да се окрепи, јер више није било хране. Војска је навирала одасвуд, пристизала свим путевима у сличним униформама, па је Олга у тмини тешко разазнавала ко је из њене јединице. Ипак је уочила момка по надимку Шумадија док се, носећи прегршт клипова младог кукуруза, распитивао за шпорет. Пронашли су га у једној од кућа на крају сокака, и обрадовала се његовом историјском изгледу, сетивши се детињства. Имао је надграђену рерну од обичног лима са безброј наслага гарежи и, већ трошан, морао се ложити са свих страна. У кући су живеле две бабе – и тренутно су чиниле све становништво села – са око стотину коза. Од свог стада одузеле су крупицу соли, у шаци, и дале Олги, па је сада могла да укува кукуруз и с војском седне поред лонца.

Курир је у пола два ујутро управо ту затекао сестру и саопштио да сиђе у штаб, 300 метара одатле. „Наредио командант”,рече. Није се чула ватра и у ово доба могао је неко само лакше успут да се повреди, у мраку. Можда је то? Не, није, схватила је чим је дошла пред кућу у којој је била команда. Преко левог рамена спазила је непрегледну колону како, њима у сусрет, путује кроз ноћ. Камиони, трактори, аутомобили, војна возила, коњске запреге... Њихова светла отегла су се у даљину, ка хоризонту и последњој тачки до које људско око може да разгрне ову августовску тмину.

Шта се збива? Не усуди се да пита, ћутке је очекивала заповест. Командант је кратко наредио сестри да са Рамбом, којег је упознала на ратишту још 1991, и Шуњевићем из Пећи прати колону која је пристизала. Ушла је у џип и војници су пустили радио, хрватски: пао је Книн, пала је Крајина. Окрену српске таласе, тамо веле: нису пали. Иако се још није разданило, ту у Жировцу, видела је да патроле смењују возаче трактора и кола. Сви мушкарци морали су да се прихвате оружја како би штитили колону, возила и запреге предају се на управљање женама, деци, старцима. Остало је, само, питање тренутка кад ће уследити напад на несрећну, убогу српску нејач на смркнутој Банији.

Узела је под руку пакет с млеком, који је на камиону преживео дневне врућине, и кренула кроз ноћ с „кравицом” од четврт литра. Никад није видела да се неко обрадује таквој ситници, као збуњени малишани на тракторима, изгубљени међу покућством, набацаним на приколицу без разлога и реда.

„Да живим сто година нећу дочекати да гутљај млека вреди колико ове ноћи”,помислила је.

У колони се шапутало да до Уне, Новог Града и Републике Српске има још само 20 километара, али се то претворило у бесконачност. Колона крене пет метара па онда чека пет минута, и никад није било времена да скокне негде по воду.

Срећом, још је било млека на камиону. Зору је брзо сменила јутарња врелина, приморавши старце на тракторима да успут ломе грање и лисник, не би ли их то бранило од сунца. Стари Крајишник издахнуо је на трактору, само клонуо спустивши руке и главу. Снаха с приколице пита шта да ради. Није било друге до да замене места: издахнулог старину положили су на приколицу и покрили, а жена је села за волан, отирући сузе.

Појавио се младић са комбијем, бокова ишараних неким порукама на немачком, и Олги се стегло срце кад је видела ту слику. На крову возила била је причвршћена корпа у коју су полагани погинули и умрли, те се крв цедила и сливала преко шофершајбне и стакала са стране. Местимично, већ је била осушена: јата мува подједнако су наваљивала и на те, и на нове црвене линије које су са крова и даље доносиле крв мртвих невољника. У исто доба, унутрашњост комбија била је претрпана женама и децом који су, избезумљених лица, очекивали спас путујући овим возилом живота и смрти.

По растињу, свежини и жубору воде наслутили су да је Уна ту, друга држава надохват, спас близу. Није остало ни 150 метара до леве обале реке, кад је уследио напад Хрвата. Беспомоћни пук није могао ни тражити ни наћи заклон од душманских граната, препуштајући се срећи као једином преосталом заштитнику.

Ту, пред капијом спаса, сви, па и санитетски џип, одступали су у страну да би најпре борбена возила и оклопњаци прешли преко Уне, на обалу Српске. Војска с лаким наоружањем дежурала је пред мостом, чекајући да и последњи цивил савлада прелаз преко воде.

Све дане и ноћи између 5. и 9. августа Олга је провела на ногама, нуткајући нејач оним што се затекло, видајући ране оном ко би се пожалио, трчећи од возила до трактора. То јој није дало да мисли на умор. У први час није знала шта њеним саборцима значи прелазак мале ћуприје између Двора на Уни и Новог Града. Тамо, на десној обали, прекаљени борци, претекли их ко зна каквих окршаја, попадали су као снопље. Тад је схватила какве су муке и невоље пратиле све њих: четири дана и ноћи под пуном ратном спремом штитили су и спровели збег од 250.000 душа, и сада није било силе која би их спречила да се опруже, остану истегнути на голом бетону испред дома у Новом.