Пера писар из административног одељења

Управо када се стишала бура око, по монархију, непотребног и по много чему штетног егзибиционизма једног представника судске власти, појавио се текст Чедомира Антића („Политика”, 31. јул) у коме се поново подиже прашина око овог гротескног чина.

Ма колико несамерљив начелима модерног друштва, гест судије који престолонаследнику поклања урамљену пресуду коју је у име народа донео, могла би се разумети као плод менталитетског наслеђа. Свако ће се са осмехом, макар и јетким, сетити слике „Пере писара из административног одељења”. Тај епизодни лик остао је упамћен управо због сукоба између традиционалних и модерних вредности које се у њему преламају стварајући на сцени ону комичну напетост.

Тако би, да ствар није кренула по злу, и „судија Васић из Вишег суда” могао остати пример (и упозорење) да управа, па ни судство, у Србији нису много одмакли од Нушићевог времена. У најгорем случају, неки Нушић наших дана могао је овај случај искористити за освежење класичног текста и тиме је ствар могла бити свршена.

Но муштулугџији на страну ставио се члан Крунског савета и доцент БУ Чедомир Антић, правдајући дотични чин вишим моралним начелима, отварајући тако дебату која се никако не може завршити без штете за монархисте.

Елем, монархистима је до сада ишло сасвим добро. У многим „кухињама” се већ одавно и веома пажљиво припрема повратак монархије и промена државног уређења. Пркосећи фундаменталним принципима функционализма, краљевска породица се протеклих деценија адаптирала и интегрисала у друштвени живот Србије, те је остало само да се сачека погодан политички тренутак у коме би се њен положај институционализовао.

Заиста, за све то време антимонархистички дух је умртвљен, а најљући противници престолонаследника Александра нису успели да смисле ништа инвентивније од подсмевања његовом изговору и давања поспрдних надимака. О јаловости таквог приступа сведочи и чињеница да се монархија не темељи на изузетности нити личним атрибутима носиоца круне већ на веровању у светост традиције па је сваки атак на личност престолонаследника потпуни промашај.

Дакле, у тренутку када је куцнуо извесни час повратка монархије (у мери да је та извесност постала белодана и Пери писару) сасвим непотребно, и по прилици само муштулука ради, јавност се иритира ступидним гестовима и неразумљивим правдањем истих.

Мада нисам монархиста, немам ништа лично против монархије. Уз одређена разумна објашњења, а може их се наћи у политичком, културном, па чак и у економском домену, повратак монархије могао бих лако прихватити. Подразумева се да би поновно успостављање монархије морало бити саображено принципима на којима стоје модерне европске монархије.

Међутим када видим да се, и пре него што је васпостављен, монарху клањају судије Вишег суда, а чланови Крунског савета етикетирају као поремећеност и неговано људождерство све што се дешавало и што је створено у монархистичком интеррегнуму, питам се какву то монархију можемо очекивати у Србији?

Хоће ли уместо политичкој стабилности и културном уздизању државе и народа монархија служити искључиво уздизању крунских чанколиза? Да ли ће круна бити зауздана Уставом или ће се мешати у политичке ствари? Хоће ли већи значај у политичком животу имати изабрани народни представници или, по милости краља, постављени крунски саветници? Хоће ли, на крају крајева, уместо стабилности демократског поретка, васпостављање монархије угрозити демократске темеље друштва? Хоће ли се, укратко, заборавити да „част је част, а власт је власт”?

Наведени примери упозоравају да нема тог политичког интереса због чије би се реализације смело брзо(плето) прећи преко питања државног уређења пре него се недвосмислено дефинишу одговори на питања од цивилизацијског значаја.

А шта са Пером писаром из административног одељења? Па, њега, да парафразирам чувену реплику, ако се сете за краљев рођендан сете, ако се не сете ником ништа. То је била његова дужност.

Професор Филозофског факултета у Београду