Српски трактор

Кад год би се снажна и експлозивна маса радника ИМТ-а извела на улице, иако није производила експлозив, целој земљи су се тресле гаће. Данас се због њих не тресе нико. A раднике одавно тресе егзистенцијална грозница.

Славна фабрика ИМТ угасила је производњу. Трокирао је српски трактор, а зарибала је, богами, и радничка класа. Има ироније да је опело над њима управо када се обележавају две деценије од „Олује”. Није то био обичан трактор, из новобеоградске фабрике, велике као читав град. Током „Олује”, на тим тракторима се из Хрватске спасило око 250.000 Срба.

Добро дошли, трактористи, на биро рада. Сада сте гоље. А сећам вас се, када сте били хаџије. Одрастао сам у блоковима, поред те чудовишно велике фабрике кроз коју се путовало аутобусима. У време највеће моћи, крајем осамдесетих, беше ли то у време црвене диктатуре, произведено је 42.000 црвених трактора, а у фабрику је било теже ући него у Институт за безбедност.

Али, није српски трактор издржао да се на њему тренирају експерти који су презриво посматрали те мусаве погоне, облизујући усне при помисли колико би квадрата стерилних тржних центара и паметних зграда могло да се изгради на месту тих ливница и покретних трака. Није, отуда, улаган ни динар у модернизацију производње.

Дизајн трактора из доба социјалистичке самоуправне изградње остао је исти. Волан, мењач и мотор, довољно снажан, да извуче тенк из каљуге. То су одлике јунака ретро-пољопривредне механизације, када су такве машине шибале по старој Југи, продаване пустињским несврстаним пријатељима или пољопривредним совхозима и колхозима у совјетским колонијама.

Та неуништива механичка брундала, која поред земље могу да изору и арматуру, завршавала су и по западноевропским њивама.

О том добу се последњих петнаестак година говори са подсмехом, па се махом спрдају са иконографијом тих фабрика градова са подшишаним травњацима и управним зградама које су подсећале на свеже окречене затворе.

Можда ти социјалистички менаџери нису били неки нарочити стилисти. Нису имали маркетиншке агенције које би им за велике паре увалиле хостесе у минићима са напумпаним уснама на три атмосфере… И поред те водвиљске иконографије, београдска пољомеханизација била је све, само не комедија. Извозили су тракторе у више од 80 земаља света. Сада их нема. Убедили су нас да су они реликт прошлости.

Последња нада је да транзициону катаклизму преживи раковички ИМР, где се производи покоји комад трактора плаве боје. Ако зариба и ИМР, биће то коначан крај.

Зар да тракторе производи земља која заснива развој на пољопривреди? Ускоро ће нас убедити да смо све то сањали. И да је чудно како не примећујемо нашу срећну будућност, осветљену неонским светлима нових тајкунских шопинг молова.