Како се мрзи мржња

Мигранти су додатно разјединили Европљане . Та подела је за сада углавном на нивоу лингвистике, мада на све стране ничу бодљикаве жице, пуштају се пси трагачи, да оњуше „туђинце”, уграђују се сензори, призивају се војници.

Мигранти су повукли за језик Европљане. Британски премијер Дејвид Камерон обећао је бирачима да ће их заштитити од „ројева”.  Виктор Орбан без длаке на језику решен је да одбрани Мађарску, кад већ не може Европу од „милионске масе илегалаца” која долази из „дубине Африке”. Та „маса”, каже Орбан, пре неки дан на омладинском фестивалу културе у Румунији, прети да уништи „културни идентитет европских земаља” , уноси са собом „тероризам, незапосленост, криминал.” Од „кршиоца закона” наша деца не могу да живе нормалним животом, чуло се у Скупштини Србије (Балинт Пастор) да би Иштван Пастор дан касније објаснио да није ксенофоб већ да има емпатију према „сопственом народу” .

Фауна је непресушни извор одакле се извлаче имена за дошљаке из „дубине Африке”. „Џунгла”, тако се зове њихово насеље у Калеу, главном полазишту за прелаз преко Ламанша и долазак у Британију. Према Би-Би-Сију ту живи пет хиљада „миграната”, а амерички Си-Ен-Ен, каже да их је три хиљаде. У џунгли се чак и мејнстрим медији тешко сналазе.

Бубашвабе и Енглези – Муке с речима. Како да се највећа сеоба народа од Другог светског рата, назове, са чим да се упореди и с којом животињском врстом да се изједначе долазници. Плавоока енглеска телевизијска водитељка и колумнисткиња таблоида „Сан”, Кејти Хопкинс (40), пустила је у етар мноштво увреда. За њу су мигранти „бубашвабе” које се шире као смртоносни вирус. Колумна је објављена у априлу у лондонском „Сану”.  Петицију покренуту на порталу Чејнџ. орг да се колумнисткиња избаци из „Сана”, потписало је у року од седам дана више од 300.000 људи. Али Кејти Хопкинс није остала без посла. Напротив, управо је у току њен нови ток шоу, у коме је разљутила већину гледалаца зато што је тражила да особе са већом телесном тежином плаћају скупље авионске карте.

Отров је пустила и према Шкотској, а као повод јој је послужио један Шкотланђанина који се са хуманитарне мисије у Сијера Леонеу вратио у Британију заражен вирусом eболе: „Глазгов нас гађа ебола бомбом”, поручила је. Пацијенте који болују од деменције оптужила је за „блокаду болничких кревета” који су потрошили и онако мршаве здравствене фондове.

Хопкинс је убеђена да је духовита, и да је њен говор, њена загарантована слобода. Популарног  комичара Расела Бренда, оштрог противника неолибералног капитализма, који јој се успротивио, прозвала је да проповеда „шампањски хуманитарни социјализам”. Јер како каже, бубашвабе хоће да отму од Британаца све фондове.

Бубашвабе и Руанда – Када се за људе каже да су бубашвабе, да ли то значи исто у Руанди и у Великој Британији, две државе у којима се говори на енглеском језику? Ако сећање не вара, пре Кејти Хопкинс, бубашвабе су измилеле кроз етар локалног радија у Руанди. Хути су подстицани да крену у напад:

„Морате да побијете Туције, они су бубашвабе. Сви ви који слушате, крените у борбу за нашу Руанду. Борите се оружјем које имате при себи: Они који имају лук и стрелу, нек их употребе, они који имају копља нек крену копљима, морамо да се боримо. Морамо да уништимо Туције. Нема другог начина…”, брујао је радио.

За сто дана, од априла до јула 1994. године, побијено је између 500.000 и милион држављана Руанде. Међународни трибунал за злочине почињене у Руанди осудио је тројицу уредника радија и једних новина на дугогодишње казне затвора. Они су криви за геноцид, подстицање геноцида и злочине против човечности. Реч „бубашваба” највише им је стављана на терет.

Лондонски листови „Гардијан” и „Индепендент” подсетили су на улогу „бубашваба” у геноциду у Руанди. То што говори Кејти Хопкинс није никаква шала, пише „Гардијан”. Крајем прошле године, обележена је округла двадесетогодишњица суда за злочине у Руанди, а пре две године и двадесетогодишњица Хашког трибунала за бившу Југославију. Ове године обележавају се двадесетогодишњице „Олује” и Сребренице, на различите начине. Као и седамдесет година од Хирошиме, седамдесет година од завршетка Другог светског рата, седамдесет година од ослобађања концентрационог логора Аушвица. Ништа од свега тога што се дешавало пре седамдесет или пре седамдесет пет година, или пре двадесет година не сме да се понови, заклињу се званичници. Док подижу жице, или се радују „величанственим скуповима” на којима се „логично” узвикују позиви на масовно истребљење.