Kako se mrzi mržnja

Migranti su dodatno razjedinili Evropljane . Ta podela je za sada uglavnom na nivou lingvistike, mada na sve strane niču bodljikave žice, puštaju se psi tragači, da onjuše „tuđince”, ugrađuju se senzori, prizivaju se vojnici.

Migranti su povukli za jezik Evropljane. Britanski premijer Dejvid Kameron obećao je biračima da će ih zaštititi od „rojeva”.  Viktor Orban bez dlake na jeziku rešen je da odbrani Mađarsku, kad već ne može Evropu od „milionske mase ilegalaca” koja dolazi iz „dubine Afrike”. Ta „masa”, kaže Orban, pre neki dan na omladinskom festivalu kulture u Rumuniji, preti da uništi „kulturni identitet evropskih zemalja” , unosi sa sobom „terorizam, nezaposlenost, kriminal.” Od „kršioca zakona” naša deca ne mogu da žive normalnim životom, čulo se u Skupštini Srbije (Balint Pastor) da bi Ištvan Pastor dan kasnije objasnio da nije ksenofob već da ima empatiju prema „sopstvenom narodu” .

Fauna je nepresušni izvor odakle se izvlače imena za došljake iz „dubine Afrike”. „Džungla”, tako se zove njihovo naselje u Kaleu, glavnom polazištu za prelaz preko Lamanša i dolazak u Britaniju. Prema Bi-Bi-Siju tu živi pet hiljada „migranata”, a američki Si-En-En, kaže da ih je tri hiljade. U džungli se čak i mejnstrim mediji teško snalaze.

Bubašvabe i Englezi – Muke s rečima. Kako da se najveća seoba naroda od Drugog svetskog rata, nazove, sa čim da se uporedi i s kojom životinjskom vrstom da se izjednače dolaznici. Plavooka engleska televizijska voditeljka i kolumnistkinja tabloida „San”, Kejti Hopkins (40), pustila je u etar mnoštvo uvreda. Za nju su migranti „bubašvabe” koje se šire kao smrtonosni virus. Kolumna je objavljena u aprilu u londonskom „Sanu”.  Peticiju pokrenutu na portalu Čejndž. org da se kolumnistkinja izbaci iz „Sana”, potpisalo je u roku od sedam dana više od 300.000 ljudi. Ali Kejti Hopkins nije ostala bez posla. Naprotiv, upravo je u toku njen novi tok šou, u kome je razljutila većinu gledalaca zato što je tražila da osobe sa većom telesnom težinom plaćaju skuplje avionske karte.

Otrov je pustila i prema Škotskoj, a kao povod joj je poslužio jedan Škotlanđanina koji se sa humanitarne misije u Sijera Leoneu vratio u Britaniju zaražen virusom ebole: „Glazgov nas gađa ebola bombom”, poručila je. Pacijente koji boluju od demencije optužila je za „blokadu bolničkih kreveta” koji su potrošili i onako mršave zdravstvene fondove.

Hopkins je ubeđena da je duhovita, i da je njen govor, njena zagarantovana sloboda. Popularnog  komičara Rasela Brenda, oštrog protivnika neoliberalnog kapitalizma, koji joj se usprotivio, prozvala je da propoveda „šampanjski humanitarni socijalizam”. Jer kako kaže, bubašvabe hoće da otmu od Britanaca sve fondove.

Bubašvabe i Ruanda – Kada se za ljude kaže da su bubašvabe, da li to znači isto u Ruandi i u Velikoj Britaniji, dve države u kojima se govori na engleskom jeziku? Ako sećanje ne vara, pre Kejti Hopkins, bubašvabe su izmilele kroz etar lokalnog radija u Ruandi. Huti su podsticani da krenu u napad:

„Morate da pobijete Tucije, oni su bubašvabe. Svi vi koji slušate, krenite u borbu za našu Ruandu. Borite se oružjem koje imate pri sebi: Oni koji imaju luk i strelu, nek ih upotrebe, oni koji imaju koplja nek krenu kopljima, moramo da se borimo. Moramo da uništimo Tucije. Nema drugog načina…”, brujao je radio.

Za sto dana, od aprila do jula 1994. godine, pobijeno je između 500.000 i milion državljana Ruande. Međunarodni tribunal za zločine počinjene u Ruandi osudio je trojicu urednika radija i jednih novina na dugogodišnje kazne zatvora. Oni su krivi za genocid, podsticanje genocida i zločine protiv čovečnosti. Reč „bubašvaba” najviše im je stavljana na teret.

Londonski listovi „Gardijan” i „Independent” podsetili su na ulogu „bubašvaba” u genocidu u Ruandi. To što govori Kejti Hopkins nije nikakva šala, piše „Gardijan”. Krajem prošle godine, obeležena je okrugla dvadesetogodišnjica suda za zločine u Ruandi, a pre dve godine i dvadesetogodišnjica Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Ove godine obeležavaju se dvadesetogodišnjice „Oluje” i Srebrenice, na različite načine. Kao i sedamdeset godina od Hirošime, sedamdeset godina od završetka Drugog svetskog rata, sedamdeset godina od oslobađanja koncentracionog logora Aušvica. Ništa od svega toga što se dešavalo pre sedamdeset ili pre sedamdeset pet godina, ili pre dvadeset godina ne sme da se ponovi, zaklinju se zvaničnici. Dok podižu žice, ili se raduju „veličanstvenim skupovima” na kojima se „logično” uzvikuju pozivi na masovno istrebljenje.