Уста пуна хлеба

Србија се очигледно није много одмакла од сиромаштва, кад јој је поскупшење хлеба најзначајнија тема. И то веж данима. Тих неколико динара по векни, колико би требало да поскупи ова, како је називамо, најважнија животна намирница, као да прете да поруше нестабилну финансијску конструкцију породичног прежившавања. Када се за неког овде каже да је сиромашан, то се сликовито опише оним – да нема ни хлеба да једе…

Неупужени посматрач са стране помислио би, вашда, да народ овде једе само хлеб, па да же зато спречавање поскупшења безусловно спасти овдашњи стандард. А у спасавању опште добробити зна се да најважније место припада држави. Отуда и сталне прозивке, редовне у време жетве и после ње, да учини ово или оно да, напросто, заувек зацементира постојеже стање и да не дозволи да хлеб на полици неке самоуслуге осване по цени скупшој за неколико динара.

Пшеница, хлеб, жетва, све то као да и даше у нас има статус култа. Зато се и са посебном пажњом према свему томе ваша односити. Не може се то препустити, кажу, тамо неком тржишту да оно одреди цену. Понуда и тражња и тамо неки квалитет.

Иста прича се понавша из године у годину, а прате је и исте слике. Контејнери пуни тог истог хлеба у који се заклињемо, по којима копају неки невошници. Односе га, да ли за себе или за стоку, питање је сада. Прво ја њих храним, па онда они мене, рече у домажем филму један такав невошник.

Па, шта то фали нашем култном производу када се њиме пуне контејнери. Можда баш ниска цена и отуда немаран однос, а можда квалитет, јер неретко личи на спужву за прање.

У протеклим годинама васпитавања на тржишну економију навикли смо се да свака роба има цену коштања на коју, приде, утиче и конкуренција. Нема разлога да хлеб буде изузетак од тога. Уосталом, управо захвашујужи слободном тржишту, цена хлеба се последњих година занемаршиво мењала. У ланцу ове производње влада конкуренција као ретко где. Млинарских капацитета има за целу бившу државу, а што се тиче пекара – догурали смо дотле да би вашало измерити њихов број по глави становника. Није никаква тајна да становници престонице и можда још неког економски мало јачег града једу скупши хлеб од осталих. Велике трговине испоставиле су свој цех економски јачој клијентели.

Међутим, и на ободима истих градова има пекара у којима се слична векна може пазарити по упола нижој цени. Као, уосталом, и у мањим местима чији пекари врло добро знају платежну мож својих потрошача. Управо они сада први повежавају цене, али тиме само достижу оне код својих велеградских колега.

Тачно је, у Србији има сиромашних и њих није мало.

Али питање је чији су они брига, млинара и пекара или државе? Сиромаштво је велики проблем који се не решава државном бригом само о цени векне. Све док хлеб буде јевтин за све, слике њиме напуњених контејнера неже нестати с наших улица.